Вучић угрожава безбедност земље тако што растура безбедносне структуре које и елитне јединице које су стварали врхунски професионалци и у њих доводи неквалификоване кадрове, који су му за сада лојални, али и окореле криминалце. Зато јос једном понављам: нико од часних људи у полицији и службама безбедности неће бити заборављен. Они који су склоњени, шиканирани, деградирани или приморани да оду зато што нису пристали да служе мафијашком режиму, биће рехабилитовани, обештећени и поштовани. На другој страни, сви који су злоупотребили униформу, тукли децу, студенте и грађане, као и они који су такву репресију наређивали, штитили или прикривали, одговараће ускоро, јер студенти побеђују и враћају институције грађанима.

Миливојевић: Уместо професионалаца неквалификовани лојални кадрови

Зато данас желим јасно да поручим свим часним полицајцима у Србији: нико од вас неће бити заборављен. Сваки полицајац који је суспендован, деградиран, шиканиран, склоњен или остао без посла зато што није хтео да буде батина у рукама режима, већ је желео да штити грађане, јавни ред и закон, биће рехабилитован, обештећен и враћен тамо где припада. То је моје јавно обећање часним људима из служби безбедности. Случај полицајаца из Новог Сада само је један од примера система у коме се кажњавају они који покушавају да раде свој посао, док се штите они који туку децу, студенте и грађане. Вучићев мафијашки режим одавно не тражи од полиције да штити закон, већ да штити криминалце и сеје страх. Подсећам да је Демократска странка писала свим надлежним европским институцијама и у више наврата инсистирала на персоналним санкцијама против полицијских званичника и свих припадника полиције који су учествовали у пребијању грађана, као и против оних који су такву репресију наређивали, штитили или прикривали. На томе ћемо истрајати.
Немам никакву дилему да ће грађани, предвођени студентима, створити услове да се у Србији коначно поштује закон и успостави правда. Часни полицајци биће заштићени, рехабилитовани и поштовани, а они који су злоупотребили униформу да би служили мафијашком режиму, тукли грађане и газили закон, одговараће по закону. Србија неће бити нормална држава док се не одужи људима у систему који су одбили да буду саучесници зла.

Миливојевић: Сви часни полицајци који су били на удару режима биће враћени и обештећени

Дарко Глишић то признање није добио због Шапца, већ због места које заузима у хијерархији мафијашког режима. Зато ова одлука није само брука за Шабац, већ и огледни пример политичке културе организоване криминалне групе СНС-а, у којој су подаништво, улизништво и гажење достојанства постали званични модел понашања. То је власт која не само да злоупотребљава институције и пљачка јавне ресурсе, већ покушава да понизи сваку вредност која је Србију некада чинила нормалним друштвом. Зато је СНС најгора пошаст која је задесила ову земљу, не само због онога што је опљачкала и разорила, него и због тога што је понижење, улизништво и страх покушала да представи као врлине. Све томе супротно данас носе побуњени грађани Србије предвођени студентима. Они симболизују слободу, храброст, правду и отпор свему ономе што раде слуге мафије. Зато је једно потпуно извесно: долази време одговорности и правде - студенти побеђују!

Додела кључеве града Шапца Дарку Глишићу велика срамота

Србија је санкције трпела у време ратова, али је Вучић успео оно што нико пре њега није: да у миру, без рата и разарања, доведе земљу до тога да јој буду замрзнута средства због аутократије, корупције и организованог криминала. Зато је данас највиши национални интерес хитна смена Вучићевог мафијашког режима. Зато данас више више нема право на калкулације, сујете и политичко ситничарење. Једини озбиљан и одговоран одговор на катастрофу коју производи Вучићев режим јесте да сви урадимо оно што грађани, предвођени студентима, очекују од политичких актера. Пресудно је да сви станемо иза листе коју ће они предложити, јер у дубоко поларизованом друштву око односа према режиму само саборност око убедљиво најјачег антирежимског актера може да произведе жељени ефекат.

Замрзавање ЕУ средстава директна последица аутократије, корупције и организованог криминала

Ко дигне руку на оно најбоље што ова земља има, изашао је из простора политике и ушао у простор моралног и друштвеног непријатељства. Људи који насрћу на студенте су најзначајнији део мафијашког режима који их је произвео, охрабрио и пустио да поверују да је насиље дозвољено онда када истина постане опасна по власт. Због тога са таквима нема ни лажне дебате, ни глуме дијалога, присуства у Скупштини са онима који туку младост Србије који такво насиље кукавички подстичу. Данас више није питање ко је из које странке. Данас је питање ко је човек, а ко саучесник. Ко то не разуме, тај не разуме дубину зла против којег се Србија данас бори. Зато сви који желе нормалну, слободну и пристојну Србију морају сложно стати уз студентску листу. То више није питање политичке тактике, већ питање елементарне части, одговорности и јасног опредељења да ли смо уз будућност ове земље или уз њене насилнике.

Они који туку студенте нису политички неистомишљеници, већ непријатељи Србије

Тим поводом је изјавио:
„Данас наши партнери из Европе са поштовањем и разумевањем говоре о студентском покрету и одлуци Демократске странке да га безрезервно подржи. За Демократску странку, као родоначелника европске идеје у Србији, то је посебно важно, јер није успео покушај режима да европску јавност и наше међународне партнере убеди да су студенти декадентна снага. У разговорима са представницима најзначајнијих европских странака указали смо на антиевропски и криминални карактер режима, али и на чињеницу да је једини сигуран пут до његове смене обједињавање свих прогресивних и демократских снага око онога ко данас има највећи легитимитет, а то је студентски покрет. Нарочито после пораза аутократе у Мађарској, нашим европским партнерима је блиска и уверљива позиција коју заступа Демократска странка. Охрабрени смо оним што смо чули од бројних саговорника из најзначајнијих европских партија: да Демократска странка води одговорну, зрелу и исправну политику и да на том путу треба да истраје. То је за нас важна потврда да подршка студентском покрету није само часна одлука, већ једини реалан пут до победе над аутократијом у Србији.“

Костадиновић (ДС): После избора у Мађарској, Европа с поштовањем говори о студентској листи

Када не могу да победе, краду. Када не могу да сакрију крађу, поништавају вољу оних који су гласали. Када ни то није довољно, шаљу полицију и криминалце да бију. Репресија над студентима за сваког демократу представља неопростив грех. У дубоко поларизованом друштву, какво је данас Србија, постоје само две стране. На једној су грађани, предвођени студентима, на другој је Вучић, шеф мафијашког режима који је уценио и корумпирао све што је могао. Пружамо пуну подршку студентима Медицинског факултета и поручујемо: режимско насиље неће бити ни опроштено ни заборављено, а воља студената неће бити поништена, већ ће обликовати српско друштво. Јер студенти данас представљају све што вреди у Србији, а то јесте велика већина грађана.

Упад полиције на Медицински факултет скандал без преседана

Тим поводом, председник Демократске странке Срђан Миливојевић изјавио је:
„Нашим партнерима из Европе и слободољубивим људима широм света данас доносимо јасну поруку из Србије: добре вести за све прогресивне снаге ускоро ће стићи управо из наше земље. Доћи ће онда када студенти, уз подршку свих политичких актера који се боре за нормалну државу и слободно друштво, сруше Вучићев декадентни режим. То ће бити наставак таласа на којем слобода побеђује аутократију. Управо у томе Демократска странка види своју мисију. Зато нашим европским партнерима поручујемо да је најпрогресивнији политички и друштвени покрет у Европи данас, а можда и шире, студентски покрет у Србији, и зато тај покрет ужива нашу пуну и недвосмислену подршку. Током овог конгреса наставићемо разговоре са партнерима из Европе и света, а већ сада је јасно да за борбу грађана и студената у Србији постоји велико интересовање и искрено разумевање. Пад Вучићевог режима неће бити само добра вест за Србију, већ и снажан сигнал да слобода може да победи и тамо где је аутократија мислила да је вечна.“

Делегација ДС на конгресу Global Progressive Mobilization у Барселони

Таква атмосфера данас постоји и у Србији. Србија је дубоко поларизовано друштво и та подела није ни идеолошка ни страначка, већ јасна и суштинска: за или против мафијашког режима. Зато је једино логично, одговорно и политички смислено подржати најснажнијег актера борбе против власти, баш као што су то урадиле одговорне опозиционе партије у Мађарској. Тамо је то била Тиса. У Србији је то студентска листа. Зато Демократска странка заговара да сви који желе крај овог режима ставе по страни партијске калкулације и стану уз оне којима грађани данас највише верују.
Друго, пораз Орбана значи нове проблеме за Вучића, који је, наносећи штету угледу државе Србије, покушао да помогне свом политичком савезнику срамотном преваром, наводним терористичким чином у Кањижи. Потпуно је јасно да је реч о организованој обмани међународне јавности, о злоупотреби државних институција и безбедносног апарата ради производње страха пред изборе у Мађарској. Наивно је очекивати да ће овако очигледна лаж, овако срамотна манипулација и овакво брукање Србије проћи без последица по Вучића и режим који је то организовао. Орбанов пад зато није само вест из Мађарске. То је порука и Србији да је овакав режим могуће победити, и упозорење Вучићу да ће свака превара коју организује на крају доћи на наплату.

Победа Петера Мађара у Мађарској важна је за Србију из два разлога

Изјавом да Уставни суд „можда хоће, а можда неће“ да поступа по предмету који се односи на поништавање избора, као и тврдњом да би било „најбоље да се тим предметом у изборној години уопште не баве“, председник Уставног суда је недвосмислено саопштио да се о изборној крађи у Србији не одлучује по Уставу и закону, већ по вољи извршне власти. Тиме је потврђено да су правна средства у Србији исцрпљена. Ако највиша уставносудска инстанца отворено поручује да неће да се бави предметом који годинама стоји у њеним фиокама, онда је јасно да у Србији више не постоји делотворна правна заштита грађана.
Зато ће Демократска странка предузети све потребне кораке за обраћање Европском суду за људска права у Стразбуру, јер после оваквог признања председника Уставног суда више не постоји ниједан разлог да грађани верују да ће у Србији добити судску заштиту.

Овде се не ради о признању институционалне немоћи, већ о томе да је Уставни суд стављен у службу режима и да свесно одбија да одлучује о предметима који су за власт болни. Када председник Уставног суда каже да за правду није погодан тренутак зато што је изборна година, онда он не брани правни поредак, већ режим од права. Ресорни одбор Демократске странке за правосуђе и државну управу, у сарадњи са експертима из области уставног и међународног права, припремиће одговарајући поднесак Европском суду за људска права, како би ова изборна крађа добила правни епилог, пошто је очигледно да је у Србији готово све институције, па и највишу судску инстанцу, корумпирао најгори председник у историји Србије. Брутална крађа из претходног периода не сме остати без епилога, како бисмо обезбедили победу студентске листе на следећим изборима. Наше друштво може бити нормално и слободно тек онда када је изборна воља грађана светиња, а крађа кажњива.

Миливојевић: Обратићемо се Европском суду за људска права у Стразбуру поводом крађе избора

Зло у свом огољеном облику представља Вучић и мафијашки систем који је окупирао државу. Са друге стране стоје побуњени грађани, огромна већина друштва, предвођена студентима. То је кључни контекст који мора бити разјашњен, јер његово игнорисање значи пристајање на лажну нормалност и симулацију демократије. У друштву данас влада референдумска атмосфера и постоји само једна релевантна тема: за или против мафије. Сви покушаји да се наметну друге теме, укључујући представљање избора као геополитичког опредељења, служе искључиво режиму како би се разводнила ова јасна подела.
У таквој атмосфери, чак и уз крађе и притиске, власт нема реалну шансу за опстанак. Зато покушава да релативизује стварност и прикаже изборе као „нормалан политички процес“. Из тог угла треба посматрати и локалне изборе. Докле год је држава узурпирана, у Србији се не одлучује о инфраструктурним и комуналним питањима, јер ниједан стварни проблем не може бити трајно решен без смене мафијашког режима. Позиција Демократске странке је потпуно јасна. Чини ми се да у историји вишестраначја у Србији није било једноставније донети исправну одлуку. Огромна већина грађана је незадовољна, предводе их студенти и ако нам је циљ смена власти, а то нам је апсолутни приоритет, мора се деловати јединствено. У актуленом контексту то значи пуну и активну подршку студентском покрету.
Режим је годинама користио локалне изборе да демонстрира наводну подршку, концентришући ресурсе, притиске и изборне манипулације у појединим општинама. Данас су ти капацитети све слабији и јасно је да власт више не може да „покрије“ читаву Србију, што отвара реалан оптимизам пред парламентарне изборе, али и пред локалне средине. Демократска странка има бројно чланство и активна је у свим општинама у којима се одржавају локални избори, искључиво у складу са потребама грађана и студената који их предводе. Немам никакву дилему да ће сваки покушај релативизације референдумске атмосфере грађани препознати као помоћ режиму. Политички актери који игноришу стање у друштву, затварају очи пред чињеницом да аутократија прераста у отворену тиранију и покушавају да наметну споредне теме биће кажњени од стране бирача. У овом тренутку не постоји ниједно питање од друштвеног значаја важније од смене власти и свако ко то не разуме суочиће се са политичким дебаклом.

Костадиновић: У Србији се води суштинска борба између добра и зла

Кад се спомене Кула, мали град у Војводини, старијим генерацијама, љубитељима спорта, вероватно је прва асоцијација некада познати Фудбалски клуб Хајдук. Оне старије који поред фудбала прате и политику, вероватно прођу трнци при помињању овог војвођанског града, јер осим на фудбал помисле и на по злу познату Јединицу за специјалне операције (ЈСО) која је имала своју базу управо у овој варошици и главну улогу у убиству премијера др Зорана Ђинђића.
А по чему ће Кулу памтити данашње генерације младих људи? По насиљу СНС лојалиста и њиховом нападу на штандове студената из удружења „Млади Кула“ и гађању црвеном фарбом? Или по „специјалном рату“ који насилни и криминални режим управо ових дана води против девојака и жена из Куле?
Наиме, уочи локалних избора у Кули, одлазећи режим у свом очају одлучио је да пуца из свог расположивог оружја. Режим који је прошле године у Београду 15. марта пуцао на грађане из соничног оружја, сада је одлучио да у Кули звучни топ замени још софистициранијим оружјем – друштвеним мрежама, анонимним профилима, вештачком интелигенцијом, фотошопирањем и кампањом лагања и ширења мржње, како би застрашио све оне који желе да се на локалном нивоу кандидују насупрот листи коју ће предводити Александар Вучић.
На удару су пре свега девојке и жене, које се на различите начине перципирају као критичарке режима. Мефисто који управља режимском фабриком лажи и мржње очито је проценио да за останак на власти мора сломити побуњене жене. Направљен је списак од њих четрнаест, на лажним профилима на Инстаграму објављена су им имена и фотографије са претњом да ће бити објављен нов видео материјал са „ескплицитним садржајем“. И тако је порнографски садржај креиран уз помоћ вештачке интелигенције испаљен са анонимних профила почео да крстари друштвеним мрежама.
Ово је само део специјалног рата који актуелни режим води против својих грађанки и грађана у Кули. Осим медијског линча, ту су и разни облици физичког застрашивања, увредљиви графити и плакати, таргетирање чланова породица. Спортским речником речено, режим је одлучио да игра пресинг по целом терену, да свима дахће за вратом и удара где стигне и чим стигне, како у виртуелном тако и у стварном животу – јер судије су окренуле главу, жмуре и не свирају фаулове. И не само да „не свирају“ него и допуштају да се ломе вилице, заврћу руке, чупају косе, прете силовањем, стављају окове на ноге…
Свакоме ко се имало разуме у ИТ технологију јасно је да је Тужилаштву и полицији довољно неколико минута да открије ко се крије иза анонимних налога на друштвеним мрежама. Уосталом то су нам демонстрирали у више наврата када су муњевито хапсили и приводили грађане због коментара на Фејсбуку, Твитеру (данашњој „X“ мрежи) и другим друштвеним мрежама, па чак и због коментарисања сулуде политике Александра Вучића у затвореним вибер групама.
Када би надлежне институције радиле свој посао, ова нељудска работа и малтретирање жена у Кули било би заустављено у самом свом настанку, а виновници и налогодавци већ изведени пред лице правде. Будући да креатори и администратори лажних профила за застрашивање и најодвратније клеветање остају непознати, одмах је јасно ко су и за кога раде.
Међутим, овакве примитивне и насилне акције одлазећег режима обично имају супротан ефекат. Уместо да застраше, режим је успео да додатно мобилише нас жене да се још снажније и солидарније укључимо у борбу за слободне изборе и нормалан и достојанствен живот. Уверена сам да ће овај вулгаран и више него бедан напад режима, направити од Куле нов симбол женског отпора и победе. Јер у тренуцима док ви читате овај текст, знајте да Љиљана Кнежевић, студенткиња из Куле коју ових дана СНС лојалисти највише нападају, пркосно и храбро стоји на штанду „Млади Куле“ и не одустаје од борбе за праведније друштво. Иза Љиљане, Милице и осталих таргетираних жена из Куле, солидарно стојимо сви ми, и жене и мушкарци, жељни правде и одговорности за сва злодела које је овај режим учинио сопственом народу.
И зато Кула уочи локалних избора неће остати обична кула, него ће постати најјачи бедем солидарности, доброте, љубави, грађанске храбрости и путоказ како се побеђује мафија на изборима! И ова нова „Јединица за специјалне операције“ која је формирана са задатком да произведе страх и подстакне на повлачење грађане из политичког живота уочи предстојећих локалних избора у Кули биће расформирана као и она пре ње, а комананти ће им завршити у затвору.

FoNet Ana Paunković

„Јединица за специјалне операције“ против девојака и жена у Кули

Састанак Марка Ђурића и Александра Боцан-Харченка није дипломатски догађај, већ порука о све видљивијем савезу аутократских структура у Београду и Кремљу. Оваква сарадња природна је између оних који се на исти начин обрачунавају са сопственим грађанима, зарад очувања моћи и привилегија.Оно што је у тим позицијама „добро“ јесте њихова потпуна огољеност.
Зато је Србија данас још ближа атмосфери референдума:
На једној страни су они који желе да она остане простор неограничене корупције и поткусуривања у глобалним играма, а на другој они који желе развлашћивање корупционашких елита и успостављање демократске контроле. Док на једној страни, Кремљ и Београд, заједно називају српске студенте „делом обојене револуције“, на другој студенти, необично за “револуционаре”, траже начине мирне, али неизбежне смене власти која корупцијом убија.
Док први, ФСБ и БИА, организују парамилитарне кампове у Србији спречавајући грађане Молдавије да одбране вољу за слободом и прогресом, други - наши студенти, су на бродовима у мисијама солидарности и помоћи угроженима од глади. Док се руско-белоруски “кноw-хоw” тестира у Београду у виду злочина над сопственим грађанима употребом звучног топа - као напада на живот здравље, власти два режима се поносе сарадњом на музичком такмичењу.
Данашњи сусрет Ђурића и Боцан-Харченка није вест о билатералним односима, већ о политичком саучесништву против будућности грађана својих земаља, и српског и руског. Али проблем за њих је једноставан: за сејаче несрећа у својим државама нема ништа обојено у променама које предстоје.
Видимо се на референдуму. Тамо вас чекају сви ови други. Студентски покрет и побуњени грађани Србије, спремни да одбране животе и будућност уз прогресивни део света.&nbsp;

Новаковић: Док ви потписујете саучесништво, ми спремамо промену

Како гробар није могао да обезбеди довољно слободе за свој народ били су му потребни хероји. Највише се истакао онај који се толико покајао због грешака младости да га је срамота што је вук. Како овца никако не може постати од миља га можемо звати вучић. У њему нема ничег злог, чист је пред Богом и народом, одбацио је веровања свог политичког оца, прихватио европски пут Србије и спреман је да је поведе у благостање које је отприлике оно о ком се прича да је било за време Тита. Нико неће морати себе да промени, само да приклони главу, стисне зубе и притрпи како би земља преживела и народу било боље. Каква идеологија!
На путу раста Србије морао је да порасте и Вучић. Прва неопходна ствар у расту малога Вучића биле су пензије. Убедио је људе да на тај начин спасавају сами себе, да је потребно затегнути кајиш како би се за највише две године башкарили и уживали у земљи економског тигра. Ту Србија почиње да се дели и уситњава, док Вучићева стран(к)а почиње да расте. У том расту Србија храмље. Не би ли се опоравила вучић мора још да порасте како би био снажан да се избори пре свега са унутрашњим непријатељем, а потом и са спољним.
Како време одмиче Србија мора да настави са одрицањима. Вуку сметају други, он мора бити алфа и увек у праву. Полако постаје свемогућ и незаменљив. Као да је појео јабуку сазнања, одједном уме да лечи болесне, зна када је најопаснији вирус који је захватио човечанство смешан, а када опасан, зна како се користе и где купују респиратори, маске, рукавице. Министар са надимком Доктор Смрти увиђа да је вук стручнији од њега. Када је излечио народ од опасног вируса на ред је дошло потписивање споразума. То није обично потписивање, радња се симболично одвија у Белој кући, а алфа мужјак за своју послушност добија чак и Трампово (опет гле симболике!) налив перо.
Ту се раст не завршава. Косово је решено на неки период али мало северније од Косова јавља се нови проблем – литијум. Немачкој, Америци, ма свим нашим пријатељима је неопходан баш тај наш, српски литијум без ког вук не може да се избори за финалну слободу. Али, постаје чудно како то да Србија у свом „расту” мора доста тога да изгуби, део становништва да расели, а другом делу да отме дедовину. Истовремено природа Србије мора да се уништи, реке да се загаде и отрују, ваздух да постане видљив, вода за пиће да добије укус – јер како би другачије Србија „порасла”?!
У свом том расту, подела у друштву постаје све већа, а једног преподнева млађи малолетник узима судбину других у своје руке и лишава живота десет људи, а рањава још шест. Непосредно након тога у Дубони и Малом Орашју бива убијено још деветоро, а рањено још дванаесторо људи.&nbsp;
Одговорних за то нема, кривац не постоји, али из речи свезнајућег да се закључити да Србија не сме да стане на свом путу напретка и раста, док се кривци некако крију међу опозицијом која на њихову смрт непрестано подсећа. Чак и људи на улицама који такође траже кривца заправо сметају Србији која се бори „За нашу децу”. Вођа зна и вођа убеђује сада свој део Србије да овај други радознали свет омета даљи напредак нације. Како се сада изборити са тим?
Након три града, 15. марта Србија се окупила у Београду. Циљ је био одати почаст настрадалима у паду надстрешнице свеже реконструисане железничке станице у Новом Саду, једној у низу трагедија напредне Србије, и показати свезнајућем да нема одустајања од захтева за одговорношћу. Корупцији и страдањима мора доћи крај. Док Ћацији статирају у лоше режираном филму, на позив правих студената окупило се више од милион грађана да покаже своју одлучност, храброст, упорност и културу. Приликом петнаестоминутне ћутње, у радикалском духу, на грађане је запуцано из звучног топа, у Србији забрањеног оружја. Неколико тренутака пре тога примећени су припадници полиције како своје плаве продане кукавичке гузице (главе немају) склањају и остављају свој народ. Циљ овакве акције био је избијање стампеда и стотине и стотине згажених и мртвих. Да народе, свезнајући је свима нама пожелео смрт на улицама Београда, да живот изгубимо тако што ћемо газити једни друге услед напада звучним топом. То да је невини вучић прерастао у Луцифера и да је хтео од српске престонице да направи пакао на земљи довољан је разлог да сви останемо уједињени и да највеће зло које је икада ходало улицама Србије буде склоњено и избрисано из наших живота. Немојмо заборавити да свезнајући већ тринаест година активно хуманизује и банализује зло у овој држави ширећи мржњу и зло семе, а не љубав и храброст која нас Србе традиционално краси.
Примери недела су бројни, од уверавања да је нормално да држава узима део пензија, преко застрашивања неистомишљеника, убацивања политике и преко ње своје гамади у сваку пору овога друштва, неразјашњених убистава политичара (Цвијана и Оливера Ивановића), апсолутних идиота који су рушили у Савамали, сарадње са криминалним групацијама, крађе и туче на сваким изборима од 2012. до данас, запошљавање искључиво своје гамади, жеље да расели сопствени народ из долине Јадра, не би ли уништио цео крај. Једноставно речено – мржња према свима. Злочини против Србије које је учинио потписивањем и склапањем дилова са странцима су још увек несагледиви услед медијске цензуре. Набрајање злочина под његовом ингеренцијом је скоро па немогуће услед броја истих. Присетимо се још и хеликоптера, два минута са наплатне рампе, Крушика, Бањске, Газивода. Напредњачко зло је направило Србију по својој мери.
У теорији зло може бити демонско, идеалистичко, инструментално, плиткоумно, а познато је такозвано радикално зло. Уколико се зна да је демонско зло присутно и онда када то није неопходно зарад „виших” циљева, да су иделистичко и инструментално зло полуге у остваривању зла правдајући га добрим, те да је плиткоумно зло оличено одсуством моралних полуга у разлоковању добра и зла, односно да је радикално зло оличење одсуства људскости у човеку – увиђамо да је на владар заправо оличење сваке врсте зла.
Не заборавимо да је Фауст склопио уговор са ђаволом ради знања, Достојевски у Карамазовима човека под утицајем ђавола психијатризује. Хана Арент је својим сведочењем увидела да је највећа зла починио човек не размишљајући шта чини, на тај начин банализујући зло. У тој линији, и Томас Ман је у Доктору Фаустусу описао како потписивање уговора са ђаволом долази на наплату. Можемо се сетити и оне народне „Ко са ђаволом тикве сади о главу му се обију”. Каква наплата чека оронулу, духовно обесмишљену, територијално осакаћену Србију? Да ли константна тензија и пресија претходних, сада већ тринаест година, има свој циљ? Да ли се тај одговор налази у вођином „делању” од 15. марта у 19:10? Да ли жртве његових непочинстава немају никакву тежину, па их је самим тим потребно више?
Напад забрањеним оружијем у трнутку мукле тишине и сећањем на страдале одраз је не само огромног зла већ и несагледивог страха да ће добро победити зло. Овим чином народу су се за избор од пре тринаест година тикве већ обиле о главу. Када ће се вођи исте сручити на теме? Да ли његов уговор са ђаволом ускоро истиче?

 FoNet Marko Dragoslavić

Топовски звук тишине – уговор са ђаволом

Овај текст преносимо у целости.
Када је реч о остацима савести, верујем да се патријарху није омакло да каже како смо “данас… служили парастос нашој браћи и сестрама, војсковођама и војницима који су пострадали у Средњем Подрињу и Бирчу”. Наиме, мало напреднија Гоогле претрага суочиће нас са добро познатим чињеницама у вези са бројем жртава рата у БиХ. Те чињенице кажу да укупан број цивилних жртава у регији Подриња (што укључује и општине из “Бирча”) у периоду 1992-1995. износи 16.315 (13.286 мушкараца и 3.029 жене; све жртве су побројане поименично), од чега је из реда српског народа убијено укупно 866 људи. Ком “реду” припада остатак није тешко погодити.
Све то, разуме се, не значи да је 866 жртава “мало”, као ни да већина оних осталих, односно “војсковођа и војника”, нису били обични, честити људи. Али значи неколико ствари. Најпре, значи да оне, који машу преувеличаним цифрама са искључивим циљем да се релативизују размере и природа језивог злочина који су “наши” починили “другима”, заправо баш брига за тих 866 жртава, и то једнако као што их је баш брига и за оних “других” 15.449. Њих, наиме, интересују бројеви, а како је 866 готово осамнаест пута мање од 15.449, онда је оно посве неупотребљиво. Због тога треба тих 866 трагедија сасвим удавити у “свесрпској” бестидност и неправди и избрисати не само границу између цивилних и војних жртава, већ и границу између жртава уопште и ратних злочинаца. А то значи поново и ритуално, сваке године, убијати све стварне жртве, и то са циљем да се одбране они који су једини разлог томе што за жртве заиста није било и нема правде, а то су ратни злочинци.
Због тога и патријарх, сетивши се да је прави разлог због којег је дошао у Братунац релативизација злочина и одбрана ратних злочинаца, скаче себи у стомак па, свега неколико реченица касније, говори о “3.267 наших невиних сународника, већином незаштићених српских цивила – деце, жена и стараца”.
Идемо даље.
Током одржавања тзв. књижевне вечери у Ћациленду, за време трајања Видовданског протеста, на огради којом су затворени у том забрану покушали да одвоје себе од реалности, кроз роштиљски дим и звучни пандемонијум Баје М. К., могао се назрети натпис: “Блокадери, запамтите: Срби нису геноцидан народ”.
Студенти и побуњени грађани Србије могу и морају много из тога научити, а кључно је оно што је испричано у једној причи која је стара 2.500 година.
Протагора, онај човек је мера свему што постоји мудрац, прича како је Зевс човека, слабашно биће које није имало чиме да се брани од моћних звери, ради опстанка снабдео посебним даром – политичком мудрошћу. А она, политичка мудрост, састоји се из две ствари: стида и правде.
Дакле, оно по чему се човек, а то је људска заједница, разликује од чопора голих и исфрустрираних звери су стид и правда.
И све што смо у међувремену, за ових 2500 година, сазнали о човеку није довело у питање ову причу мудраца. Напротив. И даље је реч само о томе: стид и правда. А то значи: Емпатија. А то значи: Солидарност. А то значи: Слобода. Једнакост. Братство.
Важно је што су студенти препознали колико је Видовдан значајан. Важно је и што је управо тај дан, Видовдан, означио почетак завршне фазе заједничке борбе против злочиначког режима, што се на крају мрачног тунела указало зелено светло, указало видело. Упркос свим злоупотребама, срж видовданског мита, мита у најбољем смислу те речи, здрава је и чиста јер се састоји од универзалних моралних начела или истина. Међутим, наша верност видовданском завету и његовој етици, наш однос према 15/28. јуну, најбоље ће се показати по томе како се у будућности будемо односили према још једној неизбежној и упорно негираној вододелници наше модерне повести, према 11. јулу.
Јер “Земаљско је за малена царство…”. Јер “ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”. Јер “боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу”.
Студентима не желим Србију која је принуђена било шта да признаје. Студентима желим Србију која је слободна. А слободна је она земља којом влада правда. А правда влада оном земљом у којој је врлина стидети се. Зато студентима од свег срца желим Србију која је у стању да се стиди.
Чега? Једноставно је: онога што је зло, онога што је срамно. Убиство је несумњиво зло. Лагање у вези са тим убиством несумњиво је срамота. Све то заједно рађа, чини и одржава неправду.
И зато, само једна реч: Сребреница.
И још једна, која се у сваком смислу са њом римује: Надстрешница.
Трагови им вазда “смрде нечовјештвом”. Али узалуд им топузи.

Amir Hamzagić

Пише теолог Вукашин Милићевић: Верност видовданском завету видеће се по односу према Сребреници

Јер корупција је опасна, корупција убија, због корупције су многима крваве руке, уосталом ви то боље знате од мене. Зато, немојте да обмањујете грађане. Никаквог обрачуна са криминалом и корупцијом у Србији неће бити докле год је овде на власти Вучићев режим, а ви на челу Вишег јавног тужилаштва у Београду. Уосталом, мени, пољопривреднику из Влајковца (село надомак Вршца), није био потребан ваш позив да пријавим корупцију којој лично сведочим. Ја то радим годинама уназад, али као што рекох, овде је борба против корупције лош виц, који нема никакав ефекат. У делатности којом се бавим, а то је пољопривреда, постоје разне махинације које спроводе чланови Српске напредне странке (СНС). Једна од њих је и издавање државног пољопривредног земљишта у закуп и злоупотребе које прате овај процес. Издавањем у закуп државног пољопривредног земљишта чланови СНС-а доказали су да ни „Е-аграр” није систем који они не могу да преваре. Објаснићу то на једном конкретном примеру, а таквих је на хиљаде у Србији. Пољопривредник Драгиша Ђорђев, одборник СНС-а у Скупштини града Вршца, у првом кругу лицитације узима земљу у закуп у више села у општини Вршац, иако има право да лицитира само у свом селу где живи и на које гласи његова адреса становања, а то је село Уљма. Тим поводом сам се више десетина пута обраћао Министарству пољопривреде и указивао на кршење закона приликом лицитације земље у општини Вршац, на злоупотребу и могућу корупцију, али сваки пут је било џабе. Надлежне институције су остале неме. Пре два месеца сам замолио одборницу Демократске странке у Скупштини града Вршца Драгану Ракић да постави одборничко питање како је могуће да одборник СНС-а Драгиша Ђорђев већ у првом кругу излицитира земљу у селу у којем не живи, јер је то противзаконито. Наравно да одговор није добила. На самој Седници кад је постављено то питање, председник Скупштине Милован Вујичић покушао је да да некакав одговор и на крају се замрсио у лажима. Поменути одборник Драгиша Ђорђев (СНС) иако је био присутан на седници није устао у властиту одбрану и није за скупштинском говорницом одговорио на конкретно питање. Нејасно је зашто се одборник Ђорђев уопште прихватио неког јавног посла кад ни сам себе не може, не уме и неће да брани. Једино је јасно да он земљу закупљује преко трећих лица која чинећи кривично дело лицитирају земљиште и њему га дају у подзакуп. Против тих појединих лица подношене су пријаве, али пошто су блиски власти и СНС-у, они су за правосуђе недодирљиви. Министарству пољопривреде предочено је да нека од тих газдинства готово да уопште немају пољопривредне машине, а и она која их имају, немају их за толике површине које узимају у закуп. Таквих газдинства која варајући државу, лицитирају земљу коју не обрађују, дају је у подзакуп и тако стичу противправну материјалну корист је на хиљаде, али очигледно да у Србији нема тужиоца који би се овим проблемом позабавио. Зато што тужилаштво ћути, многи пољопривредници чланови СНС-а, попут поменутог Драгише Ђорђева из Уљме, могу несметано да газе закон, да ангажују више газдинстава која за њих лицитирају државну земљу и на тај начин оштећују државу за субвенције, јер свако газдинство узима у закуп до 100 хектара. Једна од ретких повратних информација коју сам успео да добијем из Министарства пољопривреде је да је пре три године излазила пољопривредна инспекција по анонимној пријави и утврдила да је на терену све у реду. По анонимној пријави било је пријављено газдинство из Влајковца које је узимало и до 300 хектара у закуп, а да буквално нема ни једну једину пољопривредну машину. До тих инспектора који су утврдили да је „на терену све у реду” није било могуће да се дође и да их питамо како је могуће да поменуто газдинство лицитира на стотине хектара на којима не приходује чак ни толико да би могло наредне године да уплати учешће на лицитацији. О свему наведеном обавестио сам и начелницу у Министарству пољопривреде Наташу Младеновић која је задужена за издавање државног пољопривредног земљишта, али ни она није послала инспекторе по мојој пријави. Не знам из ког разлога ми је начелница Младеновић саветовала да пријаву попуним анонимно, иако сам јој отворено рекао да немам никакав проблем да све пријаве подносим под својим именом и презименом. Можда анонимне пријаве лакше заврше испод тепиха? Иначе, симптоматично ми је да Министарство пољопривреде не одговара написмено на имејлове, него ми увек траже телефон да ми усмено одговоре, или ми дају бројеве телефона на које се скоро никад нико не јавља. Био сам принуђен да се случајем злоупотребе лицитирања државног земљишта од стране чланова Српске напредне странке у општини Вршац бавим годинама уназад, јер сам васпитан да се увек супротставим свакој неправди и насиљу. Све злоупотребе у пољопривреди и пљачкање државних пара од стране припадника СНС-а већ годинама пријављујем свим надлежним институцијама. Као доказ имам на десетине имејлова упућене овлашћеним лицима, небројено телефонских позива, попуњавао сам обрасце за пријаву и под својим именом и анонимно (како су ми саветовали у Министарству) где сам све детаљно и прецизно описао и навео која лица су узела земљиште у закуп, а да га не обрађују. Све ово указује да „Е-аграр” и Министарство пољопривреде малтретирају само праве пољопривреднике и поштене људе који морају да буду и ИТ стучњаци како би аплицирали за субвенције. И оно што је много страшније – Србија је и даље земља у којој се коров залива. Против пољопривредника из вршачких села који су државно земљиште закупили и дали га напредњаку Драгиши Ђорђеву у подзакуп биће поднете пријаве. Неће ме одвратити чак ни то што се Ђорђев и даље осећа толико заштићено и изнад закона да је и дивљу депонију направио тамо где му се прохтело. Наиме, он је чистећи државно пољопривредно земљиште у Павлишу које је узео у вишегодишњи закуп исто преко трећег лица, направио дивљу депонију у суседном селу Влајковцу. Од борбе да се уведе закон и ред приликом лицитирања државног земљишта, нећу одустати. То је најмање што дугујем својој деци, Браниславу и Љубици, и свим студентима и младим људима који су протеклих месеци устали у борби против корупције. Као што рекох, борба против корупције почеће у пуном смислу те речи онда када ви, тужиоче Стефановићу, више не будете на тој функцији коју сада обављате.

Отворено писмо главном тужиоцу Вишег јавног тужилаштва у Београду Ненаду Стефановићу

Тако долазимо до тога да подршка студентима није политички ризик, већ политичка обавеза. Ако то значи да се странке повуку корак уназад како би друштво направило два корака напред, онда је то одговорна политика”. Овим речима председник Демократске странке Срђан Миливојевић у новогодишњем интервјуу за Нову одговара на питање како ће се безрезервна подршка студентима и размимоилажење са већим делом опозиције одразити на странку коју води.
У разговору за наш лист, Миливојевић говори управо о том односу са осталим опозиционим странкама, покушају режима да угаси Тужилаштво за организовани криминал, а прича и о врховној јавној тужитељки Србије Загорки Доловац и и првом човеку ТОК Младену Ненадићу. Да ли их види као противнике режима и спаситеље заробљеног српског правосуђа? Прочитајте у наставку текста…&nbsp;&nbsp;
Кад подвучете црту, каква је била 2025. година у Србији? 
Иза нас је година коју су обележили храбри, слободољубиви и достојанствени људи, решени да поврате своју слободу. Ово је година храброг срца, у којој је Србија спознала да има своју будућност, да има достојне наследнике 1.300 каплара. Студенти су показали да су покретачка снага нашег друштва и његов најбољи део. Једна слободарска, државотворна идеја, супротстављена је свеопштој деструкцији, разарању нашег друштва, багателисању вишевековне борбе за слободу оличеним у политици Српске напредне странке. Памтићемо ову годину и по томе што је диктатор посегнуо за свиме што му је на располагању из богатог арсенала зла, не би ли опстао на власти.&nbsp;&nbsp;
2025. је била година огољених истина. Година у којој је постало јасно да институције не функционишу, да државом управља криминална група која процесима руководи мотивисана паничним страхом, а не законом, одржавајући разорено друштво на ивици перманентне кризе. Али 2025. је истовремено била и година у којој се појавила нова политичка снага која не долази из страначких централа, већ из дубине друштвене потребе да се криза оконча, а ненормалност заустави. Студенти су показали да постоји генерација која не пристаје на понижење као нормално стање и то је најважнија чињеница ове године. Годину завршавамо са 400.000 потписа грађана који су стали под заставу слободе, који су расписали победу и наговестили крај тираније и бесомучне пљачке.&nbsp;&nbsp;
Од самог старта дали сте безрезервну подршку студентима, и најавили да ћете подржати њихову листу на ванредним парламентарним изборима, ако и кад их буде било. Како мислите да ће се то одразити на вашу странку и немојте одговорити да то сад није важно? 
Приликом доношења одлука, Демократска странка се не руководи оним сто је профитабилно за странку, већ оним што је исправно и корисно за Србију. Кад год је Демократска странка била јака и када смо били у прилици да спроводимо своју политику, Србија је ишла у добром правцу. Ово није борба за власт и за мандате. Ово је борба за слободу, ово је епска борба добра против зла. Напредњаци нису политички проблем. Они су цивилизацијски проблем.&nbsp;&nbsp;
С друге стране, ми нисмо странка која подршку мери бројем мандата, или аплаузима, већ вредностима. Тако долазимо до тога да подршка студентима није политички ризик, већ политичка обавеза. Ако та подршка значи да мењамо устаљене обрасце разумевања појма опозиције, спремни смо и на то. Политика која се не мења заједно са друштвом престаје да има смисла. Подршка студентима није нека емотивна реакција или популизам што нам се у површном сагледавању спочитава, то је стратешко и вредносно опредељење. Студенти су данас једини аутентични носиоци друштвеног легитимитета, нису компромитовани политичким калкулацијама и јасно су артикулисали захтев за нормалном државом. Ако то значи да се странке повуку корак уназад како би друштво направило два корака напред, онда је то одговорна политика.&nbsp;&nbsp;
Већина ваших опозиционих колега сматра да опозиција треба да изађе на те изборе. Шта бисте им поручили сад, на крају ове године? 
Да одмах напусте Скупштину која је сасвим обесмишљена, јер је постала наткривени део Ћациленда и представља режимску фасаду којом властодршци неуспешно покушавају да прикрију чињеницу да је у Србији уништен политички живот. Такође, више пута сам позвао оне који себе сматрају опозицијом, да подрже студентску листу и допринесу стварању референдумске атмосфере на следећим изборима на којима ће грађани бирати између следеће понуде: Или Србија Или напредна мафија! Уверен сам да ће већинска Србија дати једини исправан одговор.&nbsp;&nbsp;
Да ли су ваши односи нарушени након овог размимоилажења? Комуницирате ли с колегама из опозиције? 
Разлике међу нама постоје и оне су озбиљне и видиљиве, али комуникација постоји и нормално је да постоји. Опозиција није монолитна и не треба да буде. Проблем настаје онда када се разлике претворе у избегавање одговорности за будућност Србије и претворе се у бригу за будућност сопственог политичког опстанка. Ми не споримо ничије право на другачију тактику, али инсистирамо на томе да се не прелази граница испод које политика постаје саучесник у симулацији демократије. Дијалог је могућ, али не по цену губитка принципа.&nbsp;&nbsp;
Како коментаришете све што се тренутно дешава око ТОК? Да ли мислите да ће власт истрајати у својим намерама да ово тужилаштво практично "угуши"? 
Представници режима стално јадикују како они траже неку правду. Да је стање нормално правда би тражила њих, а не они њу. Криминална власт ће покушати да угуши сваку институцију која покаже и минимум самосталности у одлучивању. ТОК је постао проблем зато што се дотакао саме сржи система - некажњивости. У режиму у коме су криминал и корупција начини управљања, свака институција која покушава да ради свој посао постаје претња. Ово није борба за једно тужилаштво, већ борба за идеју да закон важи за све. Ако ТОК падне, то ће бити порука да је правна држава формално укинута. Режим очигледно мисли да ако нема Тужилаштва за организовани криминал, онда ваљда нема ни организованог криминала. Још пре три године казао сам у Скупштини да је невероватно како нам је држава неорганизована, а криминал је тако добро организован, а воде их исти људи.&nbsp;&nbsp;
Видите ли Младена Ненадића и Загорку Доловац као некакве спаситеље и противнике режима или имате другачије објашњење за ово што се дешава? 
Не верујем у спаситеље, посебно не у систему који је годинама институционално разграђиван, у коме су ти исти људи били део система. Свако ко у оваквим околностима покуша да ради свој посао у складу са законом, аутоматски улази у сукоб са режимом. Србији нису потребни спаситељи, потребне су нам институције Само променом политичког оквира, а не ослањањањем на појединце у урушеним институцијама, можемо изградити функционалну државу. Уверен сам да ће многи представници режима баш пред овим судом имати поштено суђење. То ће бити једино поштено у њиховим биографијама.&nbsp;&nbsp;
Хоћемо ли имати изборе у 2026. години? 
То зависи од наше одлучности, истрајности и храбрости. И ни од чега или кога другог.&nbsp;&nbsp;
Шта бисте пожелели грађанима Србије? 
Пожелео бих им да наредна година буде година у којој ћемо одлучније пратити оне који су ове године показали зрелост, одговорност и политичку луцидност какву одавно нисмо видели. Свима нама бих пожелео да њихова енергија не буде потрошена, инструментализована или угушена, већ преточена у стварне политичке и друштвене промене. Пожелео бих грађанима Србије добро здравље, породичну срећу и да повратимо своју Слободу, како бисмо коначно живели нормално. Вашој редакцији бих пожелео да опстане, упркос огромним напорима режима да Вас угаси, а вама лично уз ове жеље које сам упутио и грађанима Србије желим да следећи новогодишњи интервју радите са новим председником Владе кога ће предложити студентска листа. До победе и слободе!&nbsp;&nbsp;&nbsp;

Горан Срданов

Срђан Миливојевић: Ово није борба за власт и за мандате. Ово је борба за слободу

"Лица с потерница попут Радоичића, а ни политичко крило исте криминалне мреже оличено у Српској напредној странци, не разумеју друштвени тренутак - застрашивање не ради. Већа је одлучност друштва у борби за промене од претњи које иду уз лик овог неуспелог покушаја браниоца Косова, неимара српских путева и вила на Дедињу", каже у интервјуу за Нова.рс заменик председника Демократске странке Небојша Новаковић.
Које су одлуке усвојене на скупштини Демократске странке одржаној у недељу?
Дневни ред са којим смо изашли пред своје чланове тицао се статутарних промена. Били смо решени да понудимо и корак више. Демократска странка своје политичке позиције – изграђене на таласу студентске и свеопште грађанске побуне – понудила је широком чланству, али и свима другима који резонују са нашим убеђењем. У виду платформе за Договор желимо да мобилишемо све око једне идеје – хитне смене режима и стварања услова за промене. Не само политчке промене, већ оне на које дуго чекамо. Верујемо да је циљ остварив и достижан, да нису потребне деценије борбе, али под условом да не изгубимо ни дан. Верујемо да нас је на овој страни много више, али под условом да станемо иза сваког човека. Успех наше политике, па и ове идеје, нећемо мерити бројем мандата у Скупштини, већ снагом која ће као организована завршити посао пред њом.
Нови Статут који је прошао кроз јавну расправу је и формално усвојен. Он одражава другачије устројену организацију, која другачије мисли и ради. Демократска странка се у складу са обећањем новог лидерства из децембра прошле године отвара за све грађане и грађанке, јер она њима једнако припада као и свом чланству. Платформом за Договор бришемо границе које су нам други вештачки наметнули. Највећи утицај на политику странке дајемо најбољем делу друштва. Немамо право да будемо неорганизовани и неефикасни у друштвеном амбијенту који нуди никад већу шансу да успемо као друштво.
Да ли мислите да је реално да се и друге опозиционе странке прикључе ДС – овом бојкоту јесењег заседања Народне Скупштине?
У марту смо као опозиција имали договор да се напусте заседања Скупштине и ми смо то и учинили. Могу да поновим наш став, а то је да се нећемо понашати системски, док са улице грађани и студенти захтевају корените промене. Расправљати у Скупштини по мери аутократе, или на РТС-у по мери режима до гуше у корупцији није пут и не мења ствари. То не слаби, већ учвршћује противника који је створио шему власти по мери својих интереса, где се од нас очеукје да се уклопимо. Зато верујем у оправданост наше одлуке. Она не мора бити само наша, али ми је свакако не мењамо и настављамо док режиму не видимо крај.
Срђан Миливојевић је најавио да ће на следећој седници републичког парламента власт укинути заштиту са зграде Генералштаба. Како то коментаришете?
Александар Вучић је трговац ресурсима своје земље, један од ревноснијих на светском црном тржишту незасите власти, где се ресурси трампе за политичку протекцију. Како га убедљива већина грађана не жели на челу државе, покушава да подмити неколико моћника по свету. Не спречава га ни чињеница да је случај “Генералштаб” у фиоци Тужилаштва за организовани криминал и да је “ухваћен на делу”. Зато је и ово питање део исте борбе коју водимо више од десет месеци и за коју је пад надстрешнице био повод. Питање надилази само политичко, оно је од 1. новембра егзистенцијално: преживети сопствену власт. Верујем да смо близу коначног успеха и да ћемо одбранити ресурсе ове земље. Најважнији ресурс због кога се боримо је живот и шанса за развој сваког појединца, јер корупција неће престати да убија.
Како бисте оценили сарадњу српске опозиције?
У овом моменту као Демократска странка посвећени смо политичким процесима од прворазредног значаја, а то значи да смо подршка студентима и партнер грађанима. У њиховој преданости идеји да се може живети боље и да су промене нужне, видимо простор за свој допринос. Увек смо за сарадњу, након што се утврде заједнички циљеви и смисао подухвата. Када год буде друштвени интерес од нас захтевао сарадњу, Демократску странку ћете видети међу онима који несебично учествују. Налазимо се у трентуку када се у борби за политичке промене налази готово сваки грађанин.
Како коментаришете конституисање зајечарске скупштине упркос судској одлуци?
Сва дешавања у Зајечару, па и ово са непоштовањем судске одлуке, из истог су репертоара на који се аутократско-криминални режим ослања када је у питању узрпација моћи. Да ли је лествица померена октаву више – јесте, јер је све теже моћ и привилегије задржати. Ипак решење није да се актери одлучни у смени режима исцрпљују у борбама које смо већ водили и којима знамо логику и законе. Није било упитно да ће СНС урадити све, већ је само било упитнио “шта” ће ново урадити да сачува локалну власт – сада и то знамо, а град је и даље у њиховим рукама. Зато нова запажања на старе теме нису корак напред. Корак напред је мобилизација свих до тачке друштвеног преокрета, а та тачка значи развлашћивање на Андрићевом венцу.
Како видите долазак Милана Радоичића уочи годишњице Бањске у Косјерић и наводе о застрашивању?
Лица са потерница попут Радоичића, а ни политичко крило исте криминалне мреже оличено у Српској напредној странци, не разумеју друштвени тренутак: застрашивање не ради. Већа је одлучност друштва у борби за промене од претњи које иду уз лик овог неуспелог покушаја браниоца Косова, неимара српских путева и вила на Дедињу. Дуго година су читали страх на лицима људи које су пре тога понизили и осиромашили. Сад се питају и Вучић и Радоичић шта је са страхом, како и зашто га нема. Откуд отпор у Косјерићу или Врбасу, откуд бес у Ваљеву, Нишу и Ужицу, откуд стотине хиљада на Славији, и где су лојалисти? А Нови Сад… за њега не смеју ни да питају.
Како коментаришете то што је на протесту у Новом Саду почетком септембра интервенисала и јединица Марка Кричка?
У намери да се задовољи неутаживи апетит председника за наслиљем над побуњеним грађанима, само је могла да интервенише таква јединица. Након неуспелог плана, да употребом звучног топа као софистицираног оружја науди властитим грађанима, Александар Вучић улази у мање софистицирану фазу. Ту наступа ова јединица. Оправдано је веровати да се под командом Марка Кричка налази друштвени талог сличан њему самом, који он повремено ангажује док им се лица крију фантомкама. Верујем да ће се по наступању неизбежних политчких промена наћи довољан број компетентних полицајаца, људи од угледа, који ће у првом кораку помоћи да се осуде на робије сарадници кланова, уживаоци луксуза прљавог новца, љубитељи репресије, силеџије или боље речено силоватељи у њиховим редовима.

Небојша Новаковић: Политичко крило криминалне мреже оличено у СНС не разуме друштвени тренутак – застрашивање више не ради

Aleksandar Vučić mora da bude primoran da raspiše vanredne izbore i na njima bude savladan. Naš zadatak je da ga na to nateramo masovnošću pobune, solidarnošću i istrajnošću građana. Ne smemo nikako da se spustimo na Vučićev nivo i da na nasilje odgovaramo nasiljem, ali masovnost pobune je garant uspeha, uveren je predsednik Demokratske stranke Srđan Milivojević.
Srđan Milivojević je osmi predsednik Demokratske stranke od njenog osnivanja ili, kako ko više voli, obnove rada 1990. godine. Premda plejada prvih među jednakima pokazuje nesumnjiv demokratski kapacitet ove stranke, pred Milivojevićem i njegovim saradnicima je ozbiljan, bezmalo sizifovski posao da DS-u vrate uticaj koji je imao na društvo potonjih decenija.&nbsp;
Što je težak posao zbog čestih turbulencija unutar stranke, ali i u društvu, uključujući aktuelnu, akutnu desetomesečnu krizu izazvanu padom nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024, kada je smrtno stradalo 16 ljudi. Nakon čega je opozicija započela proteste, koje su posle nasilja nad studentima FDU preuzeli i značajno pospešili sami studenti.
Možda za početak da mi odgovorite na nemoguće pitanje kako se ovo i kad može završiti?
Završiće se onog trenutka kad građani Srbije odluče da je trenutak da se – završi. Ne znam da vam kažem hoće li to biti 6, 7. oktobra ili 6, 7. ili 1. novembra, ali svakako je izvesno da će vrlo brzo uslediti kraj ovog režima. To je kao kada biste pitali nekog učesnika Velikog rata koji je bio dan kad je slomljen front, da li je to bilo 15. septembra kad je probijen Solunski front ili je bilo na dan kada je srpska vojska izašla na Kajmakčalan?
Za mene kao čoveka, narodnog poslanika i predsednika Demokratske stranke koji se bavi politikom 35 godina važna je činjenica da mi ne obeležavamo deset meseci od pada nadstrešnice – obeležavamo deset meseci od sloma države. Nama je pala država, a deset meseci posle tog tragičnog događaja mi tek imamo prve osumnjičene i privedene, ali vrlo brzo i puštene iz pritvora Tomislava Momirovića i Gorana Vesića, imamo prve naznake nekog trzanja uspavanog pravosuđa, nagoveštaj da će neko tu da odgovara.&nbsp;
Samo da vas podsetim, u Severnoj Makedoniji se desila strašna tragedija da je izgorela diskoteka…
U Kočanima?
U Kočanima, i ti ljudi su posle sedam dana pohapšeni, posle nekoliko meseci procesuirani, pravosnažno osuđeni i upućeni na izdržavanje kazne. Da li je moguće da živimo u zemlji u kojoj deset meseci nema sudskog postupka!&nbsp;
Da vas podsetim samo da je u Srbiji otkrivena najveća fabrika za proizvodnju droge Jovanjica, dan pošto je u Mladenovcu uhapšen jedan od narko-dilera koji se bavio distribucijom velike količine narkotika. Taj čovek je ekspresno osuđen, doduše na dan hapšenja proglašen je kumom tadašnjeg predsednika Srpskog pokreta Dveri Boška Obradovića, s kojim nema nikakvih dodirnih tačaka, ali pokušano je neuspešno pravljenje političkog procesa od toga. Čovek je osuđen i upućen na izdržavanje kazne od, mislim, 17 godina.&nbsp;
Dan kasnije otkrivena je Jovanjica, a mi još nemamo sudski epilog zato što iza fabrike za proizvodnju droge stoji ne država nego vrh ovog mafijaškog režima. To je jedan od najunosnijih poslova za punjenje crnih budžeta i naravno da ovaj režim neće sam sebi da sudi.&nbsp;
U slučaju nadstrešnice imamo egzaktne podatke; mi smo u početku mislili da je neko poslu koji je procenjen na 20 miliona evra digao vrednost na 60 miliona evra i studenti su nedvosmisleno pitali ko je uzeo proviziju od 40 miliona evra. Sada se u ovim predistražnim postupcima Tužilaštva za organizovani kriminal utvrdilo da je to frapantnih 115 miliona evra..
Dolara, doduše za čitav koridor, ne samo stanicu!
Sto i petnaest miliona, samo za sada. Pokušaću da objasnim poredeći s nekim drugim projektima; bio sam šef Pregovaračkog tima za izgradnju auto-puta Pojate–Preljina. Kada smo taj posao ugovarali jedna od firmi ponudila je 274 miliona evra, neko je u Ministarstvu finansija izračunao da bi to trebalo da košta maksimalno 258 miliona evra, cena je spuštena za još osam miliona evra, ali procenjeno je da država ne može da uđe u taj rizik.&nbsp;
Ne pravim lapsus – pod režimom Aleksandra Vučića auto-put Pojate–Preljina kroz moravsku dolinu dostigao je cenu od frapantnih 2,3 milijarde evra.&nbsp;
Bezmalo deset puta više!
I kada kažemo 115 miliona evra, imam veliki problem da objasnim ljudima koliko je to jer se ovde predstavnici režima vrlo lako bacakaju brojkama. Evo, ako dnevno uštedite hiljadu evra za godinu dana imate 365 hiljada, za deset godina imaćete tri miliona i 650 hiljada, za sto godina 36 miliona, što znači da za malo manje od 500 godina vi imate tih 115 miliona! Koje su oni uzeli na jednom poslu.
Prvog septembra, kada je obeležavano 10 meseci od pada nadstrešnice ili sloma države, kako kažete, bio je i početak školske godine, a najinteresantniji transparent u protestnim šetnjama bio je „srednjoškolci pamte“. Kako to da deca od 18 godina pamte, a stariji lako zaborave, ne 115 miliona nego mnogo više?
Ima ljudi u ovoj zemlji koji jako dobro pamte. Ja pamtim da je Aleksandar Vučić bio ministar informisanja koji je kazao „osvetiću se kad-tad osvetiti Slavku Ćuruviji za laži koje je o meni objavio Dnevni telegraf“. Tri meseca kasnije tokom bombardovanja Slavko Ćuruvija je ubijen. Vučić je bio član Vlade koja je proterala srpsku vojsku sa Kosova i Metohije, dovela OVK, trepnuli nisu kad je zapaljeno hiljadu crkava i manastira, Srbi kidnapovani i trpani u Žutu kuću. Dok se to događalo on se useljavao u stan od dva ara, nije krenuo da zaštiti srpski narod, imao je valjda išijas – trebalo je izneti regal na peti sprat, a nije bilo struje; bili su to teški napori za jednog mladog radikala.
Ima nas koji pamtimo sve, a srednjoškolci vrlo dobro pamte. Imam rođaka koji je imao pet godina kada je Vučić došao na vlast, ta deca ne znaju da je nekada bio neko drugi, oni ne znaju da je bilo bombardovanje 1999, sankcije, novčanice od 500 milijardi dinara, bonovi za šećer, benzin, redovi za mleko, da nismo imali struju... Nismo imali civilizacijske tekovine. A mi kao generacija koja je iznedrila političke promene 2000. nismo mnogo radili na tome da to sećanje ostane zapisano u udžbenicima.&nbsp;
Velika greška je što su neki ljudi mislili da će dolaskom demokratije sve da se reši, što nismo uspeli da vaspitamo generacije na najsvetijim vrednostima kao što su sloboda, istina, pravda, pre svega sloboda. Ljudi misle da se rođenjem u slobodi taj dar zauvek zadržava, ne shvataju da jedan stisak čizme tiranina na grudi nejake demokratije taj poslednji dah slobode istisne, počnemo da živimo neslobodno. Ono što se danas dešava u Srbiji ni okupatori nisu radili, mi prvi put imamo režim koji je u mnogo čemu gori od okupatorskih. Znate, kada jedan okupator osvoji neku teritoriju, trudi se da mu ti resursi što duže traju, a oni se ponašaju ne kako skakavci koji ostave nešto i za sledeću godinu nego kao termiti – sve unište. Kao da ne postoji dan posle njihove vlasti, sve treba satreti, potrošiti dok su na vlasti zarad njihovog opstanka i zadovoljstva. Nikada nismo imali vlast koja s takvom sladostrašću uživa u uništenju želje i istovremeno biva nagrađena aplauzima dela stanovništva.
Šokantno mi je bilo pre neki dan dok sam gledao jednu od ovih parada lopova, srama i bestida u organizaciji SNS i jedna gospođa kaže „za vreme žutih nisam imala ništa, ni penziju, ni zdravstveno osiguranje, dinar jedan nisam primala“, a kad je novinarka pita koliko sad prima, kaže „i dalje ništa ne primam, ovi žuti ništa ne valjaju!“ Pa čekajte, gospođo, šta je s vašom svešću!
Marže, mediji, pravosuđe
Smanjivanje trgovačkih marži vidite kao predizbornu kampanju ili poslednje trzaje režima koji, kako tvrdite, uskoro pada?
Vidim kao gubljenje kompasa, Aleksandar Vučić je izgubio vezu s realnošću. Kaže 20.000 proizvoda će da pojeftini, pa prosečni market ima najviše hiljadu artikala.&nbsp;
I pogledajte cene, ali one su logične jer je suša uništila voće, a bilo je dovoljno da neko kaže „nećemo milijarde da ulupamo u stadion nego ćemo milijardu evra uložiti u sisteme za vodosnabdevanje i navodnjavanje. Nećemo u Jadru da vadimo litijum, nego ćemo to područje proglasiti strateškim vodnim resursom, pa ćemo vodu odvesti i do Zrenjanina, ako treba“.
I još nešto, ne treba porediti cene proizvoda ovde i na zapadu, tamo je nešto dva evra, a ovde je 350 dinara, i to je realna cena jer kurs evra ovde nije realan, što je poseban problem.
Pominjali smo medije i pravosuđe, verujete li da će posle nekog eventualnog 5. oktobra doći do preletanja u medijima i institucijama, i ima li u institucijama dovoljno zdrave mase za ozdravljenje.
Ne bih poredio situaciju u medijima i pravosuđu, u medijima je daleko gore, mislim na medije poput vašeg, N1, Nove, Danasa, Vremena, Bete i Foneta, ne znam kako opstajete pod takvim udarom režima! Apelujem na sve građane Srbije da shvate šta je medijski mrak i ko god može da pomogne neka to učini kupovinom Novog magazina umesto paklice cigareta. I onda dâ komšijama da pročitaju, ima tu pametnih stvari.&nbsp;
Mediji opstaju zahvaljujući ogromnom požrtvovanju i entuzijazmu ljudi u njima, počev od osnivača, urednika i novinara do tehničkog osoblja. Aleksandar Vučić čini sve da ugasi svako slovo kritike.
Kad govorimo o pravosuđu, mnogo je loših stvari, ali nije sve tako crno. Podsetiću vas da visoki funkcioner SNS-a i predsednik opštine Grocka Dragoljub Simonović naredio paljenje kuće novinara portala Žig info Milana Jovanovića, i neki tužioci i sudije su to utvrdili i pravosnažno su kažnjeni i nalogodavac i izvršioci. Da li je kazna dovoljna, nije, Milan i njegova supruga Jela nisu obeštećeni i još čekaju pravdu, ali uprkos pritiscima, presuda je doneta, neki ljudi su pokazali hrabrost.
Ili pogledajte, Ana Brnabić kaže da je za nju najlepša srpska reč ćaci, a građani treba da znaju da su ćaciji i Veljko Belivuk, i masovni ubica iz Ritopeka Marko Miljković. I na njih je ponosna, na suđenju za monstruozna krivična dela su izjavili da su istaknuti članovi SNS-a, da su po nalogu Aleksandra Vučića srušili Savamalu, da znaju ko je ubio Olivera... Iz SNS-a kažu da oni lažu na sudu, a ja ne znam da se neki kriminalac brani tako što priznaje krivična dela za koja ga ne terete.&nbsp;
A kad me pitate za preletače, nadam se da se neće Srbijom širiti opojni miris vazelina i da se neće pojaviti gomila ljudi koja je oduvek „podržavala“ i opoziciju i studente...
Tajno?
Toliko tajno da ni sami nisu znali sve dok nije pao Vučić. Živim za dan kad će Dragan Vučićević reći „ona izdajica Aleksandar Vučić“, ali neće mu vredeti jer se ogrešio o profesiju, i po zakonu o lustraciji biće mu doživotno zabranjeno bavljenje novinarstvom.
A mi kao Demokratska stranka ćemo – kad padne režim – uvesti moratorijum na prijem novih članova starijih od 27 godina. Za starije koji se naprasno sete da su uvek bili za DS imamo pitanje – gde ste bili kad je gorelo? A požara je bilo onoliko, ne samo da ih niste gasili nego ste mirno gledali sa strane kako gori.
Vi ste se kao predsednik Demokratske stranke prvi izjasnili da ćete podržati studentsku listu i dati sve resurse DS-a za kampanju. Postoji li mogućnost da dođe do neophodnog konsenzusa s jedne strane studenata i građana, a sa druge strane opozicije? Posebno sada kada u Zaječaru moraju da se ponove izbori i najavljuje se jedna lista.
Ja hoću da verujem da će u Zaječaru biti jedna lista; mi kao Demokratska stranka razmislićemo hoćemo li učestvovati na izborima ako ljudi nisu u stanju da primene model građanske liste koji je bio uspešan u Kosjeriću. U zemlji gde se izbori ovako bestidno kradu, bez toga nema pobede, Aleksandar Vučić ne pušta da izgubi mesnu zajednicu, a kamoli Kosjerić i Zaječar. Za mene je sada jedino ispravno insistirati na vanrednim parlamentarnim izborima.
Za nas ovo nije pitanje mandata, nije pitanje vlasti, ovo je pitanje epske borbe dobra protiv zla, ovo je borba za slobodu, a u borbi za slobodu nema kalkulacija. Živimo u zemlji koju je okupirala mafija, mi smo jedina evropska zemlja u kojoj je mafija uspostavila vlast. Naša mafija je daleko od onih kakve gledamo u italijanskim filmovima, od jakuza u Japanu i organizacija u Latinskoj Americi, ovde imamo pljačkašku, populističku mafiju koja je zahvaljujući medijima koje koristi kao propagandno sredstvo – postigla da radi šta hoće.&nbsp;
Mi podržavamo studentsku listu ne zato što je u interesu Demokratske stranke već radimo ono što je ispravno, a u ovom trenutku jedino ispravno je pružiti apsolutnu podršku univerzitetskoj studentskoj listi. Nije trenutak ni za kakve pregovore o prelaznim vladama, posebno onim gde će većinu imati Srpska napredna stranka. Mi smo u januaru kad se pojavila ideja o prelaznoj vladi rekli – može ako studenti stanu iza tog predloga i da pobunjeni univerzitet i akademska javnost daju narodnu vladu bez ikakvog učešća SNS-a. Ali sada kad su upućeni zahtevi za održavanje vanrednih parlamentarnih izbora, to treba staviti ad akta.&nbsp;
Znate šta je Vučić pokušao da uradi? On je podigao stepen represije u avgustu na veoma visok nivo, a to je čovek koji se ne ustručava da u neredima i demonstracijama na ulici proizvede i ljudske žrtve, beskrupulozan, bezosećajan čovek koji ljude posmatra kao hodajuće procente. Njemu je trebala ovako brutalna represija da bi neko iz sveta rekao „čekaj ovo ne valja, ’ajde da pošaljemo pregovarače“ kao što je Stoltenberg, pa da oni pregovaraju o vladi sa opozicijom u parlamentu. Demokratskoj stranci ne pada na pamet da u nečemu takvom učestvuje, mi zahtevamo raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, razvlašćivanje mafije i pobedu. Aleksandar Vučić mora da bude primoran da raspiše vanredne izbore i da na njima bude savladan. Naš zadatak je da ga na to nateramo masovnošću pobune, solidarnošću i istrajnošću građana. Ne smemo nikako da se spustimo na nivo Aleksandra Vučića i da na nasilje odgovaramo nasiljem, ali masovnost pobune je garant uspeha.
Nije teško saglasiti se s vašom ocenom stanja. Ali zar se ne plašite izbora koji bi doveli do promene vlasti, a u vlast ušli ljudi bez političkog iskustva?
Ne znamo da li će u vlast ući ljudi bez iskustva, ne znamo ko je nova vlada, imamo samo kandidate za parlament, ali ne i kandidate za vladu. A ima mnogo vrednih, pametnih ljudi u zemlji i inostranstvu, na univerzitetu. Znam mnogo ljudi koji bi državu bolje vodili od Aleksandra Vučića, da ne pominjem marionete u Vladi, njegove činovnike koji sutra treba da idu u zatvor jer će preuzeti odgovornost za to što su potpisivali.
Da vas pitam koliko znate boljih ljudi od Ane Brnabić koji bi vodili Skupštinu? To je neuporedivo! Da li je uporedivo rektor Beogradskog univerziteta i Marijan Rističević, da li je uporedivo neko ime uglednih naučnih radnika ili sportista koja se pominju i Milenko Jovanov? Ja sam odrastao u Kruševcu i jedna komšinica je često ostavljala unuče kod moje majke i mene na dva sata kad mora nešto da obavi. Pa sad vas pitam, ko bi od vas smeo da poveri svoje dete na dva sata Aleksandru Vučiću, Ani Brnabić, Marijanu Rističeviću.
E vidite, mi na izborima odlučujemo ko će da čuva našu decu četiri godine, odlučujemo o tome kako će da ide u školu, po kom obrazovnom sistemu, ko će da predaje, to je životno pitanje. Nemam nikakvih problema da verujem u to da je ta lista bolja od ovog što je najgore u srpskoj istoriji.
Dobro, ali govori se o oročenim mandatu...
Zašto bismo se mi bazirali na ovakav ili onakav mandat, ta vlada ne treba da bude oročena već da ima striktno definisane ciljeve, da sprovede zakon o poreklu imovine, zakon o zabrani zločinačkih organizacija, u kojoj meri su sarađivale sa organizovanim kriminalom, pa tek onda da dođemo do lustracije. Namirenje pravde mora da bude pre lustracije, lustracija je suviše blaga mera, poslednja treba da bude zabrana bavljenja javnim poslom ljudima koji su se ogrešili, ali pre toga ide krivična odgovornost. Za majske tragedije, Jovanjicu, Savamalu, ubistvo Olivera Ivanovića...
Ali prvo moramo da uspostavimo sistem smenjivosti vlasti na poštenim izborima, mi smo poslednje poštene izbore imali 2012. Kad su se pojavili beli listići i crtanje Čiča-Gliše, rekao sam da će ti crteži biti skuplji nego „Mona Liza“, samo što će se plaćati izgubljenim i promašenim životima!&nbsp;
Demokratska stranka već sada ima predloge nekoliko zakona koje ćemo predati novom parlamentu.
Za nas ovo nije pitanje mandata, nije pitanje vlasti, ovo je pitanje epske borbe dobra protiv zla, ovo je borba za slobodu, a u borbi za slobodu nema kalkulacija
Pa sad vas pitam, ko bi od vas smeo da poveri svoje dete na dva sata Aleksandru Vučiću, Ani Brnabić, Marijanu Rističeviću?

Интервју Срђан Миливојевић: Десет месеци од слома државе

Први у низу разговора око Рио Тинта, Вучић је започео у Малом Зворнику. Како вам се чини, да ли је успео да објасни грађанима зашто нам је Рио Тинто потребан?
Главно питање над свим другим питањима је због чега толико грчевита борба за опстанак на власти. То излази из оквира понашања председника једне обичне европске државе и дубоко улази у оквире понашања аутократе и диктатора, налик оним највећим током двадесетог века и овим данас.
Иначе, одабрао је за почетак Зворник због Дрине. Код политичких опонената ствара још већи анимозитет, а код својих гласача он и нема шта више да постигне.
Ако је председник углавном одговарао на питања грађана тврдњом да се не разуме превише у копање литијума, чему је требало да послужи тај први у низу, како је најављено, разговора о Рио Тинту?
Он не може да одговори нити на једно право и стручно питање. Његови одговори су демагошки, фразерски. Он заправо и не одговора на постављена питања. Он прича своју неку причу без обзира какво је питање и постављено. Све то гледамо већ 12 година. У почетку смо били збуњени, а данас смо навикнути на то. Више се и не чудимо. Само се питамо – зар се нама стварно све ово дешава? Имамо опцију да га уопште не слушамо, или да ако га, ипак, помало и слушамо и то примимо као некакву позоришну представу кад-кад са елементима комедије, а некада са елементима трагедије.
Да ли би можда било целисходније да председник Србије седне са стручњацима и да му они објасне предности и последице ископавања литијума?
Ја мислим да он има своју логику, коју ми не разумемо, а да она права логика код њега више и не постоји. Због тога прави аргументи немају значаја. Није то ни тврдоглавост, то све више личи на терање ината, или је просто у ситуацији да не може да одустане и да промени мишљење. Не зна се шта је по грађане Србије опасније, односно горе.
Да ли бисте ви као професор Хемијског факултета били спремни да подучите председника ?.
Мени би можда било интересантно да попричам са њим, онако “из близа”, али без наде да могу нешто позитивно да постигнем. Више феноменолошки. Ето, да у овом животном добу упознам и тако нешто. Понекад ми се учини да је код њега у питању све једна велика глума. Можда је и била у почетку. Али после дванаест година тако интензивне и свакодневне глуме, шта може да остане од човека. Ако остане човек, онда је он баш људина. Међутим, чисто сумњам.
Ви сте се већ изјаснили да сте против ископавања литијума. Због чега конкретно и да ли су стврано могући “ апокалитични сценарији“, у случају да Рио Тинто почне копање?
Ја сам против рудника овог типа, јер сам сигуран да би он уништио једну лепу територију у Србији. Сигуран сам да би он угрозио велико и врло квалитеетно лежиште пијаће воде, што би иза себе оставио јаловишта као потенцијалне еколошке бомбе, и што би означио почетак отварања ко зна још колико других, сличних рудника. Други су већ рекли, “многе еколошке штете могу да се исправе, али оне које остају после рудника овог типа су вечне”. Финансијску корист имала би само страна компанија. Грађани Србије од таквог рудника не би имали готово ништа. Само плате запослених у том систему, а то могу да остваре и на други, много лакши и здравији начин.
Ваш бивши колега посланик, напредњак, Владимир Ђукановић, данима са друштвних мрежа убеђује грађане да је штетнији сумпор који користе пољопривредници, о оног који би био у ископавању литијума?
Зар је уопште важно шта говори Владимир Ђукановић после свега што је у животу рекао и урадио? А то што је рекао не само да није истина, већ звучи цинично.
У јавностима се спомињало више локација на којима би се копало. Имате ли ви тачнију информацију о локацијама, обзиром да су људи широм Србије забринутида рударење неће заобићи њихов крај?
Посебна опасност је у баш у томе. Шта ако је ова власт стварно одлучила да Србију претвори у рударску регију? Не смем ни да помислим, али у питању је скоро цела Западна Србија са минералима као што су јадарит или пробертит, а онда источна Србија са бакром и златом. Звучи невероватно, али не толико ако се има у виду све ово што сам већ претходно рекао. Поставља се само питање да ли у Србији има капацитета да се свему овом одупре.
Верујете ли да држава може да контролише „Рио Тинто“ и да ће се копати, како каже Вучић, тек када Немачка да гаранције да је све безбедно?
Гаранције се дају само у фази доношења финалне одлуке, ради смиривања тензија код грађана. Оне ће бити заборављене када се у процес крене. Тад ће важити само средства на основама огољене силе. Уосталом, тако рударске комапније раде у целом свету. Зашто би код нас било другачије, када су и код нас корупција и безакоње достигле ниво какав је и код свих тих земаља у којима се слични рудници налазе.
Деканка Рударско геолошког факутета поручује да тај факултет неће изаћи са званичним ставом о експлоатацији јадарита, јер је то „посао Министарства, а не факултета.? Да ли је то погрешно и какав је став вашег факултета?.
Колеге са Рударско-геолошког факултета раде свој посао, онако како су га одувеек радили. Не видим ту неке промене. Њихово јесте да пронађу сировину и да после истраживања дају смернице ка експлоатацији. Наравно, све се то уради у оквиру дефинисаних пројеката који укључују врло солидне хонораре. Никада моје колеге са овог факултета нису оскудевале у новцу. Наручилац посла може да буде држава, домаћа приватна компанија, или пак страна компанија. Понекад се из свега тога изнедри и по неки научни рад. Одлуку о судбини њихових стручних и научних активности доноси ресорно министарство, односно Влада. Наравно, да на Рударско-геолошком факултету постоји не мала група која се бави само фундаменталним истраживањима. Ја лично не могу да будем против свега тога.
Шта су по вама показали протести грађана широм Србије последњих месец дана и како је могуће да је животна средина окупила много већи број људи, него протести по неким другим питањима?
На први поглед то јесте изненађујуће, пошто се зна да у Србији код грађана свест о животној средини није баш на неком завидном нивоу. Како је могућно да, рецимо, грађанима не сметају дивље депоније, свуда присутан отпад на јавним површинама, загађене реке, приобаља. А онда на еколошком скупу се појави 50 или више хиљада људи. То јесте питање за социологе. Они би требало тиме да се позабаве. Мислим да би то било једно врло интересантно истраживање које би покрило неколико докторских теза на Филозофском факултету.
Очекујете ли да се ти протести наставе и да ли је паметно да се опозиција држи по страни ?
Ја се надам да ће се протести наставити. То и јесте наша једина нада. Политичке странке морају што пре да се у протесте укључе. Еколошка удружења и организације имају свој значај, али странке са својом логистиком, чврстином и искуством могу да буду од велике користи. Уосталом, оне су те које у будућности треба да буду носиоци политичких промена. Знамо да постоје и ризици. Али, просто другачије не може.
Одакле вам информације да социјалисти и напредњаци учествују у протестима , да су против копања литијума и колико је она поуздана?
Ја сам универзитетски професор, али сам и потпредседник Демократске странке. Био сам и народни посланик годину ипо дана. Пратим политику и у политици сам безмало 40 година. Зар је чудно што имам таква сазнања. Она могу да буду експлицитна, а могу да буду и резултат интерпретације политичких догађаја и закључака који из њих произилазе.

Др Бранимир Јованчићевић: Шта може да остане од човека после дванаест година интензивне глуме?

Он наводи да толики број окупљених људи на улицама Београда у августу месецу јесте порука коју би свака рационална, па и нерационална власт морала да узме за озбиљно. Лутовац говори и о стварању фронта за одбрану јавног интереса и зашто више не пролазе Вучићеве приче о измишљеним непријатељима.
Када је реч о испуњењу захетва протеста против копања литијумам каже да је потребно променити приступ?
– Потребно је створити најшири могући фронт за одбрану јавног интереса. Да смо такав фронт имали у децембру сада се ови што хоће да копају не би ни питали. Не смемо дозволити да се у први план истурају неки ужи партијски или било који други интереси, да се у први план гурају људи који нису спремни да личне и партијске интересе подреде општем добру. Формула је једноставна: најшири политички фронт мора бити проширен на најшири друштвени савез. Србија се мора мењати из корена, а то није могуће без широке подршке грађана. Никада више Србија не сме да дозволи да у њено име долазе људи који једно говоре, а друго раде, људи који су спремни да излажу своје становништво ризицима и опасностима.
Видели смо у прошлости да Вучић и власт СНС нису испуњавали захтеве грађана који протестују. Може ли то овог пута бити другачије?
– Овога пута може и морало би другачије. Предуслов је да се не наруши јединствени грађански-народни фронт. Не сме се дозволити да режим преко својих провокатора направи раздор играјући на разлике оних који протестују. Разлике постоје и природно је да их буде, али постоји нешто што је изнад свих тих разлика а то је борба за здраву животну средину. Грађани су суверени, а не било која власт која је њихов сервис. Устав гарантује право на здраву животну средину, а компанија нити ова власт то не могу гарантовати. Ако је то тако, јасно је да су грађани ти који имају право да захтевају обустављање пројекта. Ни једна одговорна власт не би се упуштала у пројекат који грађане излаже ризицима и опасностима. Они који то чине не заслужују да се баве јавним послом, а камоли да одлучују о тако важним питањима.
Председник Вучић тврди да иза протеста стоји намера да буде срушен и протеран из Србије. Шта мислите о томе?
– Ова и сличне изјаве усмерене су на застрашивање и довођење у заблуду грађана. Људи су изашли на протесте због литијума, а једина Вучићева улога је у томе што није држао реч и што је рекао да неће бити експлоатације, а сада се пуном снагом залаже за то. Вучић оваквим изјавама хоће да пажњу са литијума преусмери на себе јер сматра да је његов рејтинг толико јак да може да се одупре општем незадовољству. Вара се. Не би био први аутократа који прецењује своју снагу и потцењује вољу побуњеног народа. Сигурно је да ово не ради из уверења, питање је само да ли то ради због провизије, због очекиване подршке споља или да би скренуо пажњу са огромне пљачке и тешке ситуације за Србе на Косову. Плашење грађана како би смањили број окупљених на протесту траје данима. Опробана тактика аутократа: измисле опасност, а онда је “реше” и покажу се као фактор стабилности. Овог пута су се прерачунали. Људи као највећу опасност виде пројекат који из све снаге подржава Вучић и тај трик са измишљеним непријатељима и опасностима не пролази.
Да ли имате комуникацију са колегама из опозиције? Са ким?
– Скоро са свима из опозиције имамо комуникацију. То што се разликујемо идеолошки, програмски или у томе како гледамо вредносно на политику веома је важно, али то није и не сме бити разлог да се не усредсредимо на заштиту јавног интереса. Странке због тога и постоје.
Верујете ли да су бирачи разочарани због тога што опозиција није победила у ни у једној београдској општини?
– Бирачи су разочарани зато што опозиција није сачувала јединство и то је кључни разлог зашто није било победе у Београду и београдским општинама, али и у Нишу, Новом Саду и многим другим местима у Србији. Јединство је било кључно. Када је било нарушено уследило је разочарење. Демократска странка је учинила све да се очува јединство и прошири заједнички фронт, али то није било довољно. Сада нам предстоји да то што нисмо урадили тада градимо сада.
Када ће бити одржана Скупштина Демократске странке? По статуту већ је требало да се одржи, али су одржани јунски избори?
– Најкасније шест месеци после јунских избора. Договорићемо се када би било најзгодније да се они одрже. У овом тренутку за мене и моје сараднике је много важније да се усредсредимо на одбрану јавног интереса, него да се бавимо сами собом.
Да ли ћете се поново кандидовати за председника Демократске странке?
– Да. Да завршимо започето.Урадили смо најважнију ствар, сачували смо странку од напада споља и изнутра. Вратили смо поверење грађана. Више нико не сумња да би ДС могла ни у лудилу да сарађује са онима који су упропастили ову земљу. ДС је и програмски јасно и недвосмислено профилисана као социјалдемократска странка посвећена реформи и модернизацији Србије, посвећена европским интеграцијама и позиционирана као оштра опозиција овом режиму. Многи нови чланови су нам се придружили, а напустили нас они који су у странци тражили искључиво простор за себе. Нема још много таквих. У овој фази консолидације акценат ћемо ставити на организационо-техничко јачање и сарадњу са свим актерима ван странке који желе оно што и ми: стварање заједничког друштвеног фронта за одбрану јавног интереса и права свих грађана Србије.

АКТУЕЛНО

Демократе у Народној скупштини Републике Србије

Пријавите се на наш билтен

Постаните члан велике демократске породице

ИНТЕРВЈУИ

Срђан Миливојевић: Ово није борба за власт и за мандате. Ово је борба за слободу

Небојша Новаковић: Политичко крило криминалне мреже оличено у СНС не разуме друштвени тренутак – застрашивање више не ради

Интервју Срђан Миливојевић: Десет месеци од слома државе

Др Бранимир Јованчићевић: Шта може да остане од човека после дванаест година интензивне глуме?

Зоран Лутовац: Вучић не би био први аутократа који је потценио вољу побуњеног народа, потребан је фронт за одбрану јавног интереса

Драгана Ракић: Враћање мандата у Скупштини има смисла само као увертира за грађанску непослушност, у ДС-у избори до краја године

АУТОРСКИ ТЕКСТОВИ