lat

Зоран Ђинђић 17 година после убиства


ПОДЕЛИТЕ:

Ближи се пролеће, а ми живимо у Србији и већ седамнаест година 12. марта подсетимо се да нам је убијен премијер. Први демократски премијер. Убијен на радном месту. Убијен креатор рушења режима Слободана Милошевића. Режима који нас је увео у беду, ратове, страдања, санкције, бомбардовање. То нас некако обавезује да се сетимо.

Како га се сетимо? Онако, ритуално. Понеки текст, неки документарни филм, полагање цвећа на гробу, нека приредба, шетња за Зорана. Колико је то довољно да покаже да је био више од политичара, од менаџера политичког преврата, да је био филозоф, визионар, пријатељ, један од најобразованијих Срба свога доба, један од најпосвећенијих бораца за бољу Србију, просвећену, уређену, срећну земљу? Човек са мисијом: “Ако у 21. век уђемо са Слободаном Милошевићем, ја се више нећу бавити политиком“. Он је свој завет испунио. Он је свој завет платио животом! Шта је иза њега остало?

Сећање, тужна поворка неких искрених, неких исфорсираних, неких лажних, лицемерних нарикача које ће посегнути за Зораном Ђинђићем као профитабилним амблемом, кад затреба. Србија је још увек у дилеми: Ко је био Зоран Ђинђић? Искрени патриота или велики издајник?

Поједностављено, ставови грађана Србије о Зорану Ђинђићу крећу се између негативног мита и забавних метафора. Мит о издајнику, шпијуну, мафијашу, ономе који је призивао бомбардовање Србије уобличио се код оних људи који се никад нису помирили са тим да је Зоран Ђинђић срушио Слободана Милошевића и изручио га Хагу. Како може да буде патриота један немачки ђак, филозоф, елоквентан, образован, леп, оптимистичан, духовит?

Код оних који су му наклоњени понајвише су се „примиле“ његове метафоре: ако треба да прогуташ жабу, прво прогутај нејвећу, у свакој башти има корова, само се у Србији коров залива, ако скувате рибе из акваријума, добићете чорбу, рибе из чорбе не можете вратити у акваријум...

Зоран Ђинђић је по свему био јединствена појава у историји Србије. Филозоф и политичар, интелектуалац и прагматичар: „Никад нисам био задовољан тиме што сам разумео идеје, увек сам се питао шта оне доносе, како се то остварује?“. Он је био Европљанин српске националности, схватао колико је Србија изгубила времена, колико мора да убрза, да ухвати „воз за проширење Европе“. Крајем 2000. године у интервјуу који је дао Весни Малишић каже: “Следеће године ми морамо да почнемо најсвеобухватнији поступак модернизације наше државе од времена када је кнез Михаило убијен управо зато што је то хтео, што је хтео да доведе странце, да доведе наше људе из Беча и Будимпеште и да модернизује једну оријенталну државу каква је тада била Србија, која је почивала на личним везама, на клановима, на интересима. Његова идеја је била да по узору на тада напредну аустроугарску администрацију модернизује и српску. И један од разлога што је био неомиљен и што је убијен је управо тај“.

Зоран Ђинђић је антиципирао и сопствену судбину. Неспорно да је био свестан сенке смрти у којој је живео. Није хтео да одустане. Превладала је „етика одговорности“.

Ми који смо преживели, ми који смо сведочили, ми који смо саучествовали, шта смо урадили са тим наслеђем Зорана Ђинђића? Шта је са нашом етиком одговорности? Шта смо урадили са Ђинђићем, у каквом стању је Србија?

Србија је тамо где је била пре него што је Ђинђић покушао да је мења, не само институционалоно, него и идеолошки.

Не може се рећи да је заборављен. Написано је десетине књига: неке важне, неке опскурне. Најважнија су свакако Изабрана дела Зорана Ђинђиђа у пет томова које је објавила Народна библиотека Србије у сарадњи са Фондацијом „Др Зоран Ђинђић“. Изабрана дела Зорана Ђинђића садрже три књиге чији је Ђинђић аутор и посебно приређене: „Филозофски списи“ (приредио Новица Милић) и „Политика и друштво“ (расправе, чланци, есеји које је приредила Латинка Перовић). Латинка Перовић приредила је драгоцен зборник радова „ Зоран Ђинђић: етика одговорности“.

Душан Величковић и Драган Лакићевић Лакас написали су књиге сећања на пријатељовање са Зораном Ђинђићем. Чувену књигу „Метафоре др Зорана Ђинђића“ приредили су Бојан Љубеновић, Мирјана Рашић и Слађана Максимовић. Фондација „Др Зоран Ђинђић“ објавила је „Изабране цитате др Зорана Ђинђића“. Агенција Танјуг објавила је 2003. године збирку текстова и интервјуа „Зоран Ђинђић Србија у Европи“. „Сан о Србији“, интервји који су сведочење и завештање, приредила Весна Малишић, “Србија ни на Истоку, ни на Западу“ (приредио Радован Чоловић), „Једна српска визија“ (Емилија Богдановић и Добривоје Вуловић). Бојан Димитријевић објавио је неколико књига о Ђинђићу, а после убиства објављено је више књига са различитим теоријама о убиству.

Снимљено је више документарних филмова о Зорану Ђинђићу. Многе од њих је урадила Демократска странка, а независно Душан Величковић, Александар Мандић, Славиша Лекић. Један од најбољих филмова урадио је Александaр Радош: „Идејом и животом“, а поводом истоимене изложбе која је 2009. године одржана у Архиву Србије. Ружица Ђинђић је Архиву Србије, Народној библиотеци и Историјском музеју Србије уступила заоставштину Зорана Ђинђића: личне предмете који се односе на сам чин убиства, библиотеку са преко 1500 књига међу којима је 44 примерака ретких српских книга издатих до 1867.

У кући Краља Петра је 2016. организована изложба „Зоран Ђинђиђ аутор“ (концепт Горица Мојовић), на којој су предстаљене све књиге које је Ђинђић написао или превео као и књиге о њему написане. Уз књиге приказане су и фотографије које је снимио Зоран Ђинђић, а које је Горанка Матић као уредник представила на својој изложби у Културном центру Београда 2004. године. Године 2014. у Коларчевом народном универзитету одржана је изложба карикатура Предрага Кораксића Коракса о Зорану Ђинђићу.

О Зорану Ђинђиђу, према мојим сазнањима направљене су три позоришне представе чији су редитељи Оливер Фрљић, Златко Паковић и Бранислав Лечић.

У више градова Србије постоје улице и тргови који носе име Зорана Ђинђића. У Прокупљу је подигнут споменик. Вероватно ће у догледно време и у Београду. У Београду постоји Плато Зорана Ђинђића, Булевар који носи његово име и спомен плоча на кући у којој је живео. Влада Покрајине Војводине установила је награду „Др Зоран Ђинђић“ за најбоље студенте, дипломце и докторанте.

У Београду постоји Фондација „Др Зоран Ђинђић“. Основна делатност Фондације је обезбеђивање праксе за најбоље студенте из Србије у најбољим немачким фирмама. Ту праксу финансира немачка Влада. Годинама никаву подршку српске Владе није имала. Сада је има, али је зато Ружица Ђинђић прогалшена колаборационистом. А шта су биле све претходне „демократске владе“?

Демократска странка сваке године обележава 12. март. Од 2006 до 2018. централни догађај биле су „Беседе у Зоранову част“. После бројних проблема са просторима за такмичење, учесницима, локалним самоуправама „Беседе“ су угашене. Одржан је први хакатон Зорану у част, али ни то није заживело. Демократска странка као да је годинама у страху да не буде оптужена да негује култ личности, „смерно“ се уклањала од захтева да се одају почаст и поштовање Зорану Ђинђићу.

Покушала сам да направим инвентар онога што се „Зорану у част“ дешавало свих ових 17 година у Србији. Можда се некоме учини: доста је тога било. Шта је у ствари било?

Нешто манифестационо, нешто да умири савест свих нас који осећају да смо жртви Зорана Ђинђића дужни.

„Ако неко мисли да ће зауставити спровођење закона тиме што ће мене уклонити, онда се грдно вара, јер ја нисам систем. Систем ће функционисати и даље и нико неће добити амнестију за злочине тако што ће уклонити једног или два функционера“ (Изјава Зорана Ђинђиђа после покушаја атентата код хале Лимес). Велики визионар Зоран Ђинђић је овог пута погрешно проценио. Он је био гарант успостављања система. Убијен је зато што је требало спречити успостављање система чији је био стуб. Поступно, али сигурно укидало се спровођење закона, злочинци су, не метафорично, него истински амнестирани.

Главни дуг према Зорану Ђинђићу нисмо одужили.

Зашто је убијен Зоран Ђинђић?

Зашто је уништен „Сан о Србији“?

Горица Мојовић

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ