ћир

Zašto naučnici u Srbiji ćute?


PODELITE:

Srpski naučnici i srpska nauka već decenijama unazad prolaze kroz vrlo turbulentna stanja.
Vreme sankcija u prvoj polovini devedesetih godina je svakako bilo najteže. Mogli bismo ga okarakterisati na različite načine, a ono što je sigurno jeste da je to vreme za naučnu zajednicu u Srbiji bilo pre svega ponižavajuće.

Usledile su godine organizacionog haosa. Primane su nekakve plate u periodu od 1995. do 2000. godine, ali planiranja i planskog projektnog organizovanja u našoj nauci nije bilo. Bliskost vladajućoj SPS partiji i lična poznanstva za članovima rukovodstva resornog ministarstva bili su važeći, dominantni, a može se reći i jedini kriterijumi za dobijanje projekata koji bi bili dodatno finansirani. Tokovi novca u takvim projektima bili su više nego problematični.

Od 2000. godine zabeleženi su ozbiljni pozitivni napreci u organizaciji naše nauke i naše naučne zajednice. Raspisuju se pozivi za domaće projekte po evropskim principima. Istraživači se rangiraju prema kvalitetu svojih naučnih publikacija. Pojedinci bivaju i dodatno nagrađivani. Na pojedinim fakultetima se pooštravaju kriterijumi za napredovanja u nastavnička zvanja. Pored publikacija na nekim fakultetima uslov za profesorsko zvanje je i jednogodišnji studijski boravak u nekom od prepoznatljivih svetskih instituta ili univerziteta. Slično je i sa institutskim istraživačima. Matični odbori kanališu politiku razvoja pojedinih nauka i naučnih disciplina. Vode se konstruktivne polemike sa ciljem da se rad i organizacija rada poboljšaju. Godišnji izveštaji su na vrlo visokom nivou. Posebno se pišu oni koji uključuju postignute rezultate i planove za naredni period, a posebno finansijski izveštaji, pedantno dokumentovani sa odgovarajućim računima o izvršenim plaćanjima. Napravljena je atmosfera zdrave konkurencije u kojoj oni bolji postaju uzor onima koji su navikli da u prošlosti rade na jedan drugi, može se reći opušteniji način. Na fakultetima prirodnih i tehničkih nauka nabavljaju se skupi instrumenti za eksperimentalni rad. Sve to zajedno doprinosi značajnom povećanju broja publikacija naših naučnika u eminentnim naučnim časopisima. Saradnja sa kolegama iz inostranstva se pojačava na različite načine, a pre svega kroz zajedničke naučne projekte. Svojim zalaganjem, znanjem i sposobnostima naučnici iz Srbije ne zaostaju za svojim kolegama iz inostranstva. Srpski naučnici postaju ravnopravni članovi svetske naučne akademske zajednice.

Tokom tog perioda kao da nismo ni bili svesni svega nabrojanog. Činilo nam se to normalnim i potpuno prirodnim. Vrlo često smo čak bili i nezadovoljni i smatrali da sve to može i mnogo bolje. Međutim, danas se tih vremena sećamo sa setom. Od 2012. godine počeo je proces urušavanja. Taj proces nije još u potpunosti završen, ali ukoliko se ubrzo nešto ne promeni, srpska nauka će spasti na grane organizacionog i kvalitativnog minimuma, izopštena iz svetske akademske zajednice.

Neka organizaciona tela u okviru resornog ministrstva i Fonda za nauku formalno i dalje postoje. Međutim, ona potpuno gube na svom značaju ako se zna de je kroz progarme „Promis” i „Ideja” obuhvaćeno tek nešto više od deset procenata od ukupnog broja srpskih naučnika. Ogromna većina institutskih istraživača je u okvirima tzv. „institucionalnog finansiranja”, a naučnici na univerzitetatima svoju nauku izvode kroz teze svojih doktoranada. Teme teza katkad nose i aplikativni i primenjiv karakter, ali su uglavnom van okvira realnih potreba našeg društva.

Drugim rečima, skoro devedeset procenata naučnika u ovom trenutku nije pokriveno domaćim projektima. Odnosno, više od deset hiljada istraživača u državnim naučnim i visoko obrazovanim ustanovama je van kontrole države i njenih potreba. Publikuju se i dalje solidni radovi u međunarodnim časopisima. Međutim, oni su skoro po pravilu plod ličnih potreba, želja, interesovanja i entuzijazma doktorskih kandidata i njihovih mentora.

Sredstva koja poslednjih godina naučnici dobijaju od resornog ministarstva za materijalne troškove su minimalna. Ona su dovoljna za nabavku kancelarijskog materijala i sredstava za higijenu. S druge strane, plate se isplaćuju redovno i , za državu kakva je naša, ne može se reći da su male. Postavlja se pitanje: šta ministarstvo želi da postigne sa sistemom finansiranja koji podrazumeva redovne plate istraživačima, dok ih istovremeno praktično ostavlja bez materijalnih sredstava za istraživanje? Koliko se na taj način i uz sve gore navedene parametre, ulazi u političke špekulacije po kojima nauka u Srbiji nije važna i da je prevashodno važno da srpski naučnici ćute i ne budu društveno-politički remetilački faktor?
Danas među naučnicima sa instituta i nastavnicima sa univerziteta ima pojedinaca koji su društveno-politički aktivni. Međutim, imajući u vidu stanje i karakteristike postojećeg političkog sistema u Srbiji, devastirano stanje naših institucija i sveopštu devastaciju nauke, sigurno da bi broj morao da bude mnogo veći.


Dr Branimir Jovančićević, profesor na Hemijskom fakultetu Univerziteta u Beogradu
i potpredsednik Demokratske stranke

PRATITE NAS

Postani član

KATEGORIJE