Вучић на зачељу гладне војске

Шта је, у међувремену и у недостатку уверљивих аргумената, актуелне процене безбедносних изазова, ризика и претњи по безбедност земље и нових стратешко-доктринарних докумената (постојећа су донета 2009.г.) испољило утицај на промену “става”? Шта год да је, знано је само наредбодавцу што указује на непостојање јасно дефинисане и постојане политике, у форми опште стратегије државе која садржи назначене националне вредности који се штите, националне интересе које треба остварити и циљеве које треба досегнути у одређеном периоду. У околностима вођења ад-хок спољне, економске, демографске,... и политике одбране, није извесно шта се, чиме и на који начин брани. Актуелни министар одбране окренут је, пре свега, “врховном команданту” а не ресору који води. Зато се ефекти политике одбране своде на “експерименте”, зависније од дневно-политичких околности, расположења једног човека и његовог односа са министром него од утицајних чинилаца.

Да је за ову власт систем одбране споредна ствар указује неколико чињеница: 1) из године у годину, издваја се све мање буџетских средстава за потребе финансирања опремања и реформе Војске Србије и других снага одбране; 2) површно се сагледава стање у окружењу и врши процена потенцијалних изазова, ризика и претњи по безбедност земље и грађана; 3) запоставља се потреба ажурирања постојећих или израде нових стратешко-доктринарних, нормативно-правних и планских докумената; 4) готово ништа се не чини на промени односа грађана према безбедности и пословима одбране; 5) итд. При том, недавно именовани министар одбране је пети од 2012. године, што указује на одсуство континуитета и игнорисање фактичког стања и потребе постизања сагласности око битних питања, како се кључни проблеми опстанка и развоја државе не би решавали када они настану. На недостатак свести о јавном интересу указују и неусаглашени ставови о моделу, организацији и бројној величини снага одбране, те војној неутралности и колективном систему безбедности.

Такав однос узроковао је застој у, пре десет година амбициозно започетој, професионализацији ВС, укључујући и запостављање утврђених концепата активне резерве и тоталне одбране. Епилог су технолошка застарелост сложених борбених система, неадекватна попуна кадром, недовољна обученост и непоузданост резервног састава, незадовољство великог броја припадника система одбране радно-правним и социјалним статусом и други испољени проблеми који доводе у питање оперативну и функционалну готовост и способност снага одбране за реализацију утврђених мисија и задатака.

И уместо да потраже одговор на питања - каква је одбрана потребна Србији и да ли је војска потреба или терет држави, актуелном министру одбране, уз свесрдну подршку премијера (председника) државе, ВС служи за креирање друштвене “стварности” и обрачун са опозицијом. Преобликовањем перцепције, одлаже се објављивање лоших вести и потискује суштина, скретањем пажње са озбиљних и животних проблема. Пажњу јавности плене најавама и изјавама које су, све чешће, повод и основ за различите спекулације, јер нису продукт техно-економске анализе која би указала шта је рационално и одрживо за Републику Србију.

Док се командант Вучић "крије иза гладне војске" потенцијални регрути му масовно беже из земље у потрази за голом егзистенцијом.