У име народа

Посао у том предузећу за сваког запосленог је шанса не само да преживи, већ и да ухвати корак са очекиваним просперитетом читаве варошице.

Али такво прегалаштво поред поштовања људи из средине у којој Тодор живи, изазива и љубомору двојице локалних моћника, начелника Максима, који је шеф полиције, и председника општине.

При томе овај двојац бахато злоупотребљава своје функције, понашајући се као да су они господари читавог места, а све жене у варошици третирају као своје власништво.

А директор Тодор уз све то има и жену лепотицу, Марику, коју глуми једна од најлепших жена бивше Југославије, Савина Гершак.

Једини ко у драмском заплету са примесама горког хумора покушава да очува традиционалне патријархалне вредности, ко поштење, доброту, честитост и оданост не жели да замени за моралну изопаченост новог доба је Тодоров возач Милутин.

Он по цену тешког страдања не дозвољава да му страх од партијских и полицијских моћника одређују шта је исправно и нормално, супротстављајући своју моралну чистоту бруталној моћи властодржаца.

Када Тодора ухапсе, Милутин остаје уз његову породицу, не дозвољавајући икоме да сруши његову постојану веру у невиност способног директора коме се са разлогом диви и кога поштује.

Милутин је уверен да једини разлог страдања директора Тодора лежи у сујетном страху локалних моћника пред угледом који директор ужива, чему је придодата жеља да га додатно понизе бруталним уцењивачким притиском на његову супругу која на све начине покушава да очува своју чедност.

Али људи нису онаквим каквим их својим честитим очима види Милутин.

Сви до једног падају пред уценама партијско полицијских моћника да би на крају Милутин доживео да га и директор Тодор разочара својом неспремношћу да се суочи са изопаченошћу средине у којој живи.

Колико је данас Милутина у Србији спремних да поштујући постулате истине, правде и моралних норми, стану у одбрану нечије супруге, сестре, ћерке, кадрих да туђу породицу пожртвовано бране као своју, не плашећи се освете обесних моћника?

Колико је данас потомака Карађорђа?

Кроз колико српских срца данас тече крв Синђелића?

Колико дамара откуцава у ритму војводе Мишића?

Колико људи би на раскршћу свог живота кренуло за мајором Драгутином Гавриловићем а колико би кренуло ка студију Задруге у Шимановцима?

Тај одговор немојте тражити на изборима, тај одговор потражите кад станете испред огледала.

Тај одговор потражите кад у превозу видите да трудници и мајци са дететом нико не устане, кад видите да бахати возач прође кроз бару тако да испрска жену и дете док прелазе улицу, кад кабадахије које подригују испред локалне продавнице испијајући пиво простачки добацују женама које пролазе сокаком, кад некој баки нико неће да стане на пешачком прелазу па јој још и труби док избегава возила.

Тај одговор потражите док ћутећи гледате како секу липу под којом сте први пут пољубили неку девојку, кад посеку кестен под којим сте гледали звездано небо маштајући како да дохватите тај искричави рој, кад вам бистру реку вашег детињства гурну у цев зарад профита, кад лагани лахор усталаса зелене ливаде и брежуљке покривене расцветалим воћњацима које ће неко претворити у депонију јаловине а ви погнете главу.

Српска насилна странка, скраћено СНС, на сваку инстититуцију у овој земљи у последњих девет година је окачила црвени фењер.

Остаје само још да напредне дахије застакле читаву Србију, да је претворе у један велики шопинг-мол у коме је све на продају.

И част и достојанство и љубав и породица и женска чељад из куће и раздрагани девојачки смех и вода, реке, земља и ваздух.

Док ћутећи чекамо да лицитатор трећи пут удари чекићем у сто и огласи продају свега, знајте да је ударац тим чекићем у ствари ударац у последњи ексер нашег ковчега у ком читав један народ жив одлази у гроб праћен разузданом вриском са Фарме.

Погнуте главе, ћути народ чији су преци прешли Албанију и на Крфу васкрсли из мртвих, који су голим грудима пробили Солунски фронт, који су се на Брегалници, Церу и Кајмакчалану разграничили са Бугарима и Аустроугарима и својим костима омеђили границе српства.

А чекић чијим ће се ударцем у сто огласити крај, претећи високо је подигнут у ваздух.

Дошли смо до свога раскршћа.

На једну страну иде странпутица за нигде, осветљена црвеним лампионима, која преко Јагодине, Пинка, Фарме, Задруге и таблоида води до амбиса ког ревносно зидамо својим ћутањем.

На другу стану је пут којим је овај народ ишао вековима са путоказима које су поставили Свети Сава, кнез Лазар, Ђакон Авакум, Обилић, Синђелић, Драгутин Гавриловић и милиони знаних и незнаних.

Можда ће ипак уместо трећег ударца чекића у сто лупити рука човека који ће истргнути маљ из руке лицитатора и викнути:

„Не дам више! Доста је!“

Али ако нисте спремни да то буде ваша рука, онда чекајте да уместо ње лупи чекић. И крените ка амбису. А ако распалите по столу, нек то буде онако мушки како треба. Ударимо тако да падне из прве.

Да се памти за сва времена.

Да никада никоме више не падне на памет да понови ово зло! Нити да га брани и оправдава. После тога ће чекић хиљаде пута ударати о сто. Али уместо продато, тај ударац чекићем ће пратити оне дуго чекане речи: „У име народа!“

Али за то је потребно да свако од нас устане и подигне главу!

Извор: Данас