Степен развоја једног друштва огледа се у његовом односу према најрањивијима

Примарни циљ обележавања је побољшање квалитета живота особа са инвалидитетом, ублажавање последица социјалне искључености, као и сензибилисање јавности на присутност особа с инвалидитетом у заједници и проблеме са којима се свакодневно сусрећу. Задатак је побољшање квалитета живота и заштита права и достојанства особа с инвалидитетом кроз националне, регионалне и глобалне напоре, као и подизање свести о величини и последицама инвалидитета за особу и друштво у целини. Овогодишња порука УН поводом Међународног дана особа са инвалидитетом је оснаживање особа са инвалидитетом и осигурање инклузије и равноправности. Битно је „ставити се у ципеле“ оних којима је трајно или повремено потребна наша помоћ како бисмо их боље разумели и схватили нужност прилагођавања, осетили и знали њихове карактеристике и специфичности функционирања, као и ограничења које су последице оштећења и болести са једне стране, али и препрека које им савремено друштво поставља с друге стране. Пружајући руку, дарујући осмех, малим стварима – чинимо свет на који сви равноправно имамо право, већим и бољим! Овај дан је истовремено и повод да се скрене пажња на проблеме с којима се особе с инвалидитетом суочавају.

Како данас живе особе са инвалидитетом у Србији? Какав је однос актуелне власти према њима и шта се чини?

До 2015. године смо имали Стратегију унапређења положаја особа са инвалидитетом у Републици Србији којом су били установљени циљеви у овој области за период од 2007. до 2015. године. Данас, на интернет адреси Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, као надлежног управо за област унапређења положаја особа са инвалидитетом, стоје текстови: Програм Јавне расправе о предлогу стратегије унапређења положаја особа са инвалидитетом у Републици Србији, Предлог стратегије унапређења положаја особа са инвалидитетом у Републици Србији за период до 2020. године, текст пратећег акционог плана на ову стратегију, као и мишљења, предлози, примедбе и сугестије на ове текстове. Све ово би заиста било добро, само кад ови текстови не би датирали из октобра 2016. године! Колико је потребно да се сагледају циљеви друштва када су у питању особе са инвалидитетом? Текстови постоје, али време исувише брзо пролази. А можда и тема није довољно изазовна. Ипак су особе са инвалидитетом само једна од најсиромашнијих друштвених група, са високом стопом незапослености, недовољном подршком друштва, укључене у инклузивно образовање које се тако само зове.

На интернет страници ресорног министарства стоји и линк „Јавни позив за учешће у јавној расправи о Нацрту закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити“. Овај закон је веома важан јер установљава различите услуге социјалне заштите које су неопходна подршка за особе са инвалидитетом како би се укључиле у различите друштвене токове. Изменама и допунама овог закона, кључног за свеукупну инклузију особа са инвалидитетом, унапредила би се подршка, квалитет и доступност услуга социјалне заштите. Међутим текстом овог закона регулише се углавном контрола социјалних давања - јер корисници изгледа углавном варају да су сиромашни, установљавају се нове институције, националне и покрајинске – јер их изгледа има мало, терају се корисници материјалних давања на „принудан рад“ и сл. Услуге социјалне заштите изгледа да и нису предмет Закона о социјалној заштити.

Такође, на истој интернет страници истог министарства постоји и Правилник о расподели средстава за програме заштите и унапређења положаја особа са инвалидитетом и за финансирање установа социјалне заштите. У овом правилнику стоји да се расподела средстава за програме заштите и унапређења положаја особа са инвалидитетом, на годишњем нивоу, врши кроз три нивоа конкурсних процедура. То су Програмски конкурс, Стални отворени и Годишњи конкурс. Исто пише и у Директиви о начину рада, поступања и понашања у поступку расподеле средстава за подстицање програма или недостајућег дела средстава за финансирање програма од јавног интереса са циљем заштите и унапређења положаја особа са инвалидитетом (од 19.4.2018. године). Такође, на интернет страници Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом, објављен је календар јавних конкурса свих надлежних органа, па је расписивање Годишњег конкурса планирано за април 2018. године, са обезбеђеним средствима у износу од 65.000.000,00 динара. Међутим, у току 2018. године расписана су два конкурса, и то Програмски и Стални отворени конкурс. Шта ли је са Годишњим конкурсом? Можда удружењима особа са инвалидитетом није ни потребно да реализују програме и услуге намењене особама са инвалидитетом. Који су то годишњи приоритети када немамо ни стратегију, а ни акциони план? Или имамо, али у облику предлога из 2016. године! И коначно, питајмо се и шта је са средствима намењеним овим услугама кроз конкурсе какав је Годишњи конкурс за унапређење положаја особа са инвалидитетом.

Преведено у језик бројки слика је још суморнија и обесхрабрујућа за људе којима је много тога у животу већ одузето. Процењује се да осам до десет одсто укупног становништва има неку врсту инвалидитета, односно 560.000 до 700.000 људи. Највећи проблем особа са инвалидитетом у Србији је дискриминација, неприступачност објеката, незапосленост, као и недовољна подршка у заједници. Особа са инвалидитетом има око 62 одсто међу пензионерима. Особе са инвалидитетом су за друштво у ком данас живимо потпуно невидљиве, архитектонске баријере су непремостиве, не може се ући ни у једну државну институцију, образовну, пошту, банку, позориште, биоскоп... По шифрарнику болести, људи са дијагнозом церебрална парализа немају право на бањско лечење.

Када је реч о накнади за туђу негу и помоћ још драстичније се сагледава тежак положај. За 100% телесног оштећења туђа нега износи 17.164 дин. За 70% телесног оштећења и више туђа нега износи 6.865 дин. Повећање накнаде за тућу негу и помоћ која се исплаћује преко ПИО увек се усклађивало са процентом повећања пензија. Први пут имамо случај да ове године накнада за туђу негу и помоћ није повећана и питамо ЗАШТО?

Ово што је изнето је само део онога са чим се суочавају и боре особе са инвалидитетом и све ово наравно вређа људско достојанство јер држави би највише одговарало да ови људи ни не постоје. Они само траже да буду видљиви, да се чује и њихов глас, али не на начин да они питају већ да њих питају шта је то што треба учинити да би им живот био лакши.

Информативна служба Демократске странке