ћир

Srbija je mirna luka za organizovani kriminal


PODELITE:

Autorski tekst Petra Radojčića za "Danas"

Ostaci veza između finansijskih lobija, kriminalnih struktura i države, iz perioda ’90-ih, omogućili su da se privatizacija i upravljanje javnim dobrima pretvore u izvor sistemske korupcije, a ne u razvojni mehanizam koji društvo treba da povuče napred.

Ratni profiteri i kontroverzni biznismeni opstali su i ušli u legalne tokove, čineći velike ili male usluge novoj vlasti. Srbija je postala pogodno tlo za trgovce industrijskim postrojenjima, prirodnim resursima, oružjem i drogom, ali i utočište za begunce (poput bivše premijerke Tajlanda, koja je u svojoj zemlji osuđena na pet godina zatvora zbog korupcije).

Sumnjive transakcije koje ukazuju na pranje novca i nekontrolisano rasipanje budžetskih sredstavapostali su deo svakodnevice i nešto što nas više ne iznenađuje.

U ovakvim okolnostima, u kojima izostaje reakcija države ili ona biva blaga, u uslovima sve izraženijeg odstupanja od etičkih normi, prisustva moralnih dilema i učestalih konflikata interesa, građani Srbije nemaju šansi da žive u uređenom društvu.

Srbija je mala zemlja sa velikim zloupotrebama, u koje su, uveravamo se, na ovaj ili onaj način, upleteni čelni političari i najviši zvaničnici, kao i ljudi koji su za njih, brojnim i čvrstim sponama, vezani.

Oni su svuda – u bezbednosnim strukturama, tužilaštvu, pravosuđu, ministarstvima, agencijama…

Sve ima cenu – sloboda, državljanstvo, diploma, funkcija, posao,… Skoro obelodanjene nezakonitosti u fabrici „Krušik“ poslednje su u nizu afera u ministarstvima, u javnim preduzećima i preduzećima u kojima država ima značajni udeo. Zabrinjavajuće su afere „vezane“ za, gotovo, svakog ministra.

Odnose se na sumnjivu na problematičnu prošlost, falsifikate, finansijske malverzacije, „javne“ nabavke (poput vozila u MUP), netransparentnu rasprodaju prirodnih resursa (prvenstveno obradivog zemljišta i pijaće vode), trgovinu oružjem i ubojnim sredstvima itd. Zajedničko im je to što su sve bez epiloga.

Da je korupcija u Srbiji prekomerno raširena i da je postala sistemska anomalija – u to niko više i ne sumnja. U sprezi sa organizovanim kriminalom, ona razara društveni sistem i predstavlja ozbiljnu nekonvencionalnu bezbednosnu pretnju i izazov za nacionalnu bezbednost, čak i suverenost države.

Kriminalne grupe ne prezaju ni od primene nasilja, čime dodatno ugrožavaju bezbednost građana. Može li se, istinski ,“amortizovati“ opasnost za opštu sigurnost i legalnost u privrednom i finansijskom poslovanju, ukoliko je mafijaška „hobotnica“ ušla u sve pore društva i države? Koliko su institucije i vlasti spremne na obračun s kriminalnim organizacijama, a koliko su pojedine akcije igrokaz za domaću i inostranu javnost?

Ovo su neka od ključnih pitanja koje se danas postavljaju. Odgovori se mogu potražiti i u činjenici da svaka partija na vlasti dobija neki svoj feud u vidu javnih, monopolskih preduzeća i rentijerskih delatnosti. Tačno se zna koja je interesna ili partijska grupa zašta zainteresovana.

Pored aktuelnosti u vezi sa trgovinom oružjem i municijom, posebnu pažnju zavređuju nelegalni promet narkotika i mafijaške likvidacije. Od 2012. godine sprovedeno je više od 20 velikih policijskih akcija, u kojima je uhapšeno nekoliko stotina ljudi. Prikazi hapšenja osumnjičenih, izgledaju efektno i ostavljaju jak utisak na javnost.

Ipak, potonji rezultati nisu ubedljivi. U funkciji propagande i simuliranja uspešne borbe protiv kriminala, hapse se oni koji su na dnu kriminalnog i korupcionaškog lanca. Kada su u pitanju ubistva koja se, po načinu izvršenja, mogu svrstati u kategoriju mafijaških, statistike su porazne. Naime, od 2014. godine do danas, u Srbiji je izvršeno 98 takvih ubistava. Rešeno je 8 slučajeva, za 6 je suđenje u toku, dok su počinioci 59 likvidacija nepoznati.

Najčešće mesto obračuna je Beograd u kome je, na primer, 2018. likvidirano 21 lice -više nego u bilo kojoj državi u regionu. Poređenja radi, ilustrativan je podatak da se najmanje likvidacija dogodilo u Hrvatskoj – dve, dok ih u Sloveniji nije bilo. Ministar Stefanović crnu hroniku minimizira, „obrazlažući“ je rečima: „Često su i izvršioci i nalogodavci van našeg regiona. Zašto se opredeljuju da izvrše krivična dela u našoj zemlji?

Zato što se ti kriminalci kriju u Srbiji“!? Dakle, problem je u prestupnicima koji dolaze da bi se ovde sakrili. Da nema njih, ne bi bilo ni ovoliko obračuna, ne retko na javnim mestima i usred bela dana. I građani bi bili bezbedniji.

Zabrinjavajuće je što ostajemo uskraćeni za saznanje kakvi su rezultati „rata“ protiv mafije, zašto i kako kriminalci ovde nalaze utočište i ko im ga omogućava, te zašto se ubistva sa kriminalnom pozadinom najsporije, ili uopšte, ne rešavaju. „Istraga je u toku, ili, za ubicama se traga“, najčešće su kvalifikacije koje se čuju nakon egzekucija u podžemlju.

Aktuelno stanje ukazuje da je prisutan ozbiljan problem sa korupcijom i kriminalom kojem pogoduju anestezirani nadležni državni organi, neodmereno jačanje i arogancija nabujale i nekontrolisane vlasti, te oblikovanje mehanizama u kojima protagonisti imaju široka diskreciona ovlašćenja.

Uprkos „garancijama“ resornog ministra i predsednika države da će zakon nađačati prestupnike, red pobediti bezvlašće, poštenje savladati korupciju, a sigurnost preuzeti primat nad strahom – ne postižu se očekivani rezultati. Jednostavno, ne mogu da ostvare rezultate ljudi koji pokazuju nemoć ili nedostatak volje i iskrene namere da istraju u zadatoj misiji.

Šta god da je po sredi, daleko smo mi od uređene zemlje, a razdaljina postaje još veća kada pojedini funkcioneri štite problematične ljude vršeći uticaj na pravosudne institucije. I ne samo to – ne retko se osobe povezane s kriminalom predstavljaju kao branioci poslovnih i nacionalnih interesa.

Navedeno potvrđuje odnos državnih organa koji ne rade svoj posao ili to čine selektivno, čak i opstruktivno, shodno političkoj volji moćnika.

Na to ukazuje i Evropska komisija, potencirajući činjenicu da ni policija, ni tužilaštvo, ni sudstvo nemaju kapaciteta, a ni adekvatnih rezultata u oblasti borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala. No, tome će, pre ili kasnije, doći kraj. Doprinos, nesumnjivo, moraju dati i časni građani. Ukoliko se ne probude, organizuju i pobune – vladavina lopovske oligarhije i krađa javnog dobra može dugo da potraje.

Autor je general-potpukovnik u penziji, zamenik predsednika Saveta za strateške politike i član Političkog saveta i Glavnog odbora DS

(Izvor: Danas)

PRATITE NAS

Postani član

KATEGORIJE