lat

Србија је мирна лука за организовани криминал


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Петра Радојчића за "Данас"

Остаци веза између финансијских лобија, криминалних структура и државе, из периода ’90-их, омогућили су да се приватизација и управљање јавним добрима претворе у извор системске корупције, а не у развојни механизам који друштво треба да повуче напред.

Ратни профитери и контроверзни бизнисмени опстали су и ушли у легалне токове, чинећи велике или мале услуге новој власти. Србија је постала погодно тло за трговце индустријским постројењима, природним ресурсима, оружјем и дрогом, али и уточиште за бегунце (попут бивше премијерке Тајланда, која је у својој земљи осуђена на пет година затвора због корупције).

Сумњиве трансакције које указују на прање новца и неконтролисано расипање буџетских средставапостали су део свакодневице и нешто што нас више не изненађује.

У оваквим околностима, у којима изостаје реакција државе или она бива блага, у условима све израженијег одступања од етичких норми, присуства моралних дилема и учесталих конфликата интереса, грађани Србије немају шанси да живе у уређеном друштву.

Србија је мала земља са великим злоупотребама, у које су, уверавамо се, на овај или онај начин, уплетени челни политичари и највиши званичници, као и људи који су за њих, бројним и чврстим спонама, везани.

Они су свуда – у безбедносним структурама, тужилаштву, правосуђу, министарствима, агенцијама…

Све има цену – слобода, држављанство, диплома, функција, посао,… Скоро обелодањене незаконитости у фабрици „Крушик“ последње су у низу афера у министарствима, у јавним предузећима и предузећима у којима држава има значајни удео. Забрињавајуће су афере „везане“ за, готово, сваког министра.

Односе се на сумњиву на проблематичну прошлост, фалсификате, финансијске малверзације, „јавне“ набавке (попут возила у МУП), нетранспарентну распродају природних ресурса (првенствено обрадивог земљишта и пијаће воде), трговину оружјем и убојним средствима итд. Заједничко им је то што су све без епилога.

Да је корупција у Србији прекомерно раширена и да је постала системска аномалија – у то нико више и не сумња. У спрези са организованим криминалом, она разара друштвени систем и представља озбиљну неконвенционалну безбедносну претњу и изазов за националну безбедност, чак и сувереност државе.

Криминалне групе не презају ни од примене насиља, чиме додатно угрожавају безбедност грађана. Може ли се, истински ,“амортизовати“ опасност за општу сигурност и легалност у привредном и финансијском пословању, уколико је мафијашка „хоботница“ ушла у све поре друштва и државе? Колико су институције и власти спремне на обрачун с криминалним организацијама, а колико су поједине акције игроказ за домаћу и инострану јавност?

Ово су нека од кључних питања које се данас постављају. Одговори се могу потражити и у чињеници да свака партија на власти добија неки свој феуд у виду јавних, монополских предузећа и рентијерских делатности. Тачно се зна која је интересна или партијска група зашта заинтересована.

Поред актуелности у вези са трговином оружјем и муницијом, посебну пажњу завређују нелегални промет наркотика и мафијашке ликвидације. Од 2012. године спроведено је више од 20 великих полицијских акција, у којима је ухапшено неколико стотина људи. Прикази хапшења осумњичених, изгледају ефектно и остављају јак утисак на јавност.

Ипак, потоњи резултати нису убедљиви. У функцији пропаганде и симулирања успешне борбе против криминала, хапсе се они који су на дну криминалног и корупционашког ланца. Када су у питању убиства која се, по начину извршења, могу сврстати у категорију мафијашких, статистике су поразне. Наиме, од 2014. године до данас, у Србији је извршено 98 таквих убистава. Решено је 8 случајева, за 6 је суђење у току, док су починиоци 59 ликвидација непознати.

Најчешће место обрачуна је Београд у коме је, на пример, 2018. ликвидирано 21 лице -више него у било којој држави у региону. Поређења ради, илустративан је податак да се најмање ликвидација догодило у Хрватској – две, док их у Словенији није било. Министар Стефановић црну хронику минимизира, „образлажући“ је речима: „Често су и извршиоци и налогодавци ван нашег региона. Зашто се опредељују да изврше кривична дела у нашој земљи?

Зато што се ти криминалци крију у Србији“!? Дакле, проблем је у преступницима који долазе да би се овде сакрили. Да нема њих, не би било ни оволико обрачуна, не ретко на јавним местима и усред бела дана. И грађани би били безбеднији.

Забрињавајуће је што остајемо ускраћени за сазнање какви су резултати „рата“ против мафије, зашто и како криминалци овде налазе уточиште и ко им га омогућава, те зашто се убиства са криминалном позадином најспорије, или уопште, не решавају. „Истрага је у току, или, за убицама се трага“, најчешће су квалификације које се чују након егзекуција у поџемљу.

Актуелно стање указује да је присутан озбиљан проблем са корупцијом и криминалом којем погодују анестезирани надлежни државни органи, неодмерено јачање и ароганција набујале и неконтролисане власти, те обликовање механизама у којима протагонисти имају широка дискрециона овлашћења.

Упркос „гаранцијама“ ресорног министра и председника државе да ће закон нађачати преступнике, ред победити безвлашће, поштење савладати корупцију, а сигурност преузети примат над страхом – не постижу се очекивани резултати. Једноставно, не могу да остваре резултате људи који показују немоћ или недостатак воље и искрене намере да истрају у задатој мисији.

Шта год да је по среди, далеко смо ми од уређене земље, а раздаљина постаје још већа када поједини функционери штите проблематичне људе вршећи утицај на правосудне институције. И не само то – не ретко се особе повезане с криминалом представљају као браниоци пословних и националних интереса.

Наведено потврђује однос државних органа који не раде свој посао или то чине селективно, чак и опструктивно, сходно политичкој вољи моћника.

На то указује и Европска комисија, потенцирајући чињеницу да ни полиција, ни тужилаштво, ни судство немају капацитета, а ни адекватних резултата у области борбе против корупције и организованог криминала. Но, томе ће, пре или касније, доћи крај. Допринос, несумњиво, морају дати и часни грађани. Уколико се не пробуде, организују и побуне – владавина лоповске олигархије и крађа јавног добра може дуго да потраје.

Аутор је генерал-потпуковник у пензији, заменик председника Савета за стратешке политике и члан Политичког савета и Главног одбора ДС

(Извор: Данас)

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ