Србија између одговорности и добрих намера

Метафора, «алатка коју је Бог заборавио приликом стварања света» (Ортега и Гасет) била је моћни инструмент у Ђинђићевој јавној комуникацији. Хтео је да буде схваћен, а не да показује раскош свога ума. Једна од порука за коју је хтео да буде јасна и недвосмислена је да етику добрих намера морамо заменити етиком одговорности ако желимо од Србије да направимо уређену државу и слободно друштво. И то некако тешко иде у време популизма и огољене пропаганде, ауторитарног наслеђа и недемократске политичке културе. Но, од тога не смемо одустати и морамо бити солидарни и одлучни. Без етике одговорности и солидарности бауљаћемо као друштво у заједници демагогије, без циља и перспективе.

Постоје људи који када оду остављају иза себе такву празнину да чак и они који их нису познавали искрено тугују, као када изгубе неког свог. Губитак Зорана Ђинђића је код многих изазвао двостуку бол. Бол за губитком човека, државника, мучки убијеног у напону снаге, човека који је за јавни интерес свој живот свесно ризиковао, и на крају га жртвовао. Такође, бол за Србијом онаквом каквом смо је замишљали, каквом смо је видели када смо њега слушали. Србију, у какву смо веровали.

Нико данас не може, и не треба, да говори у име човека несумњиво јединствене визије и енергије који је поднео највећу жртву за своју земљу. Зато хајде да уместо бескрајних нагађања и хипотеза шта би он учинио данас одвојимо мало времена и размислимо о ономе што знамо, о ономе што је Зоран Ђинђић радио и што је говорио, и да видимо да ли из тога можемо извући неку поуку која би нам била данас од помоћи.
Говорио је да су реформе увек пливање уз воду, да су реформе увек сукоби са менталитетом, наслеђем, интересима, ентропијом и инерцијом, али је пре свега говорио да је потребно да се пробудимо са надом и осмехом и да радимо на томе да уверимо људе око нас да су промене на боље могуће. Да са позитивном енергијом кренемо да се суочавамо са проблемима. И да се прво суочимо са највећим. А највећи проблем, и онда, као и данас, био је пре свега суочити се са самим собом и малодушношћу која нас окружује
Само краткотрајан поглед на бескрајне ванредне и редовне конференције за штампу председника и владе јасно нам показују да је на делу управо супротан политички сензибилитет. Све телевизијске станице са националном фреквенцијом, сва њихова штампа, таблоиди, хорде ботова на друштвеним мрежама, све је посвећено само једном циљу: да нас убеде да је вођа савршен.

Он нема потребу да мења себе, он све ради исправно, а за неуспехе који се гомилају све већом брзином криво је окружење: завере, унутрашњи и спољни непријатељи. Бесконачни низови страначких “аналитичара” и “експерата” ту су да нам објасне како је свет неправедан, како је битка унапред изгубљена. Укључите било који јутарњи програм и погледајте да ли можете да нађете и једног од њих који је дан почео са осмехом.

Демокртаска странка је недавно обележила 31 годину од обнављања вишепартизма и свог деловања. Далеко је од успеха на изборима бар онолико колико се чинило да је била далеко марта 1999. године када је Зоран Ђинђић морао да напусти Србију како би избегао судбину која је задесила Ћурувију.

На ситуацију у којој смо сада, не жалимо се, као што се нисмо жалили ни тада – када имате на власти људе којима људске слободе и демократија ништа не значе, друго не можете ни очекивати. Покушавамо да променимо себе. Да понудимо нове људе. Да понудимо решења а не бескрајну кукњаву над тужним стањем српске демократије. Желимо да променимо себе, јер само најбоља верзија нас може поново добити поверење грађана Србије на неким следећим изборима.

Само уједињени и солидарни можемо да се изборимо са режимом који не за одговорност нити стид. Који не преза ни од чега, јер зна колико је огрезао у криминалу. Несебично смо посвећени интегративним процесима у опозицији, уверени да је то предуслов за суштинске друштвене, а не само политичке промене. Зато смо ту када се протестује, бојкотује, када се формулишу заједнички циљеви, када се води борба за слободне и поштене изборе. Бићемо ту и ако буде био потребан грађански отпор репресији и узурпацији наших права.

Морамо вратити државу Србију грађанима. За Демократску странку Србија има свој јасан пут, а то је пут у Европу. Али Бриселу још једном поручујемо да не желимо да будемо статисти у пројекату стабилократије, него слободни грађани у уређеној демократској држави. Не желимо да будемо стабилни у сиромаштву, корупцији и аутократији. Хоћемо слободну и уређену државу владавине права.

Хоћемо да вратимо своје животе у своје руке. Хоћемо да одлучујемо, а не да следимо, да вратимо своја права, свој новац и своје достојанство. А то ћемо моћи само солидарни и одговорни према себи и генерацијама које долазе.

Зоран Лутовац
Председник Демократске странке