15.11.2018. / Вести
Ана Брнабић која мукотрпно недељама учи значење речи компромис, данас излази са прогнозом која може бити плод незнања или сазнања о стварима и току договора који се крије од јавности и грађана Србије.
На чему заснива своје уверење и обећање изречено у Берлину да ће Србија и Косово односе хармонизовати до 2025. године и потписати дугорочни договор о пуној нормализацији? Како и када смо од историјског говора председника Вучића о будућности јужне српске покрајине, како га је Брнабићка оценила, стигли до њене оцене дате страним медијима да је извеснији договор са Приштином од чланства Србије у ЕУ? Проистиче ли ова тврдња из унутрашњег дијалога који Вучић перманентно води са самим собом или из дијалога са факторима одлучивања у спољном свету? Да ли је њој само додат микрофон да каже народу оно што председник не сме?
Искуство нас учи да трајни мир и стабилност на Балкану може да се постигне само у оквиру перспективе чланства у Европској унији, а да је предуслов за Србију решавање свих билатералних проблема које земље овог региона имају. У томе се слажу све чланице ЕУ, међу којима су и земље које не признају независност Косова. Шест година је потрошено у конципирању Платформе о Косову, изборних обећања која су се тицала Косова, тумарања и лутања без возног реда, у размењивању једне неоствариве идеје за другу оствариву само на папиру, фингираног сучељавања и непостојећег консензуалног договора.
Између два сондирања јавног мњења лансирани су предлози за једнократну употребу, а недовољно је учињено да живот људи буде лакши, мирнији и сигурнији. Потрошено време за сучељавање са прошлошћу и будућношћу сада се претаче у нешто о чему грађани ништа не знају, што ће их обавезивати и омеђати. Ко је премијерки дошапнуо нови датум? Када су и како технички преговори у Бриселу еволуирали до преговора о пуној нормализацији? Подразумева ли нормализација столицу Косова у УН, наше признање друге државе или кршење Устава своје земље?
Информативна служба Демократске странке