Преговори

Ако знамо да је Србија друштво у коме не постоји масовна сарадња људи окренути ка истом циљу и вођени истом идејом, ако је очигледно да је сваким даном ниво комуникације у слободном паду, логично је поставити питање-да ли такво окружење чини горе наведенестечене предности хомо сапијенса сувишним и непотребним и да ли ће способностипромишљања, говора исарадње постати рудиментарни.

У том светлу треба посматрати састанак опозиције са представницима власти у покушају да се дође до договораоко изборних услова. На једној страни су они који траже изборе, на другој они који осим власти другогизбора немају. На једној страни су они који траже поштовање правила, на другој оникоји се држе само једног-да их ниједно правило не обавезује. На једној страни су они који захтевају слободу као неотуђиво људско право, иза друге стране је човек који није против слободе, али је против оних слобода које угрожавају његову моћ (Маркс).

Нема дилеме да је сваки разговор опозиције и власти без посредника дијалог глувих. Дијалог је размена порука и начин преношења знања. Шта то ново могу да поруче Вучићеви барјактари напредњачке Ајнзацгрупе? Да пред збланутим опозиционимлидерима репризирају јутарњи програм без Сарапе или одиграју вишечинку из Ћирилице?
У свим нормалним државама овакви сусрети служе да би се смањиле друштвене тензије, да се заједничким саопштењем дају смернице будућих заједничких одлука и да се бирачима наговесте теме наступајућих избора. Али не и у Србији.

Запањује Вучићева хладнокрвност да се дистанцира од ствари за које је сам одговоран. Он је извор свих неспоразума, он је генератор разарајућих сукоба, он на таласу мржње кормилари српским бродом право на смртоносни гребен. Очигледан је његов недостатак толеранције према другачијем мишљењу, а то је готово увек доказ недостатка аргумената и несигурности у сопствени став.

Најновији производ медијских спин-доктора који се учитава у рам-меморију сваког напредњачког кадра употребљивог за медијску експлоатисање јесте питање- чега то данас нема што је било пре 2012.године. Сврха овог питања није само да циљаној групи,чија је моћ памћења у рангу златне рибице, покаже лицемерје мрзитељске опозиције, већ и да неочекиваним безобразлуком паралише сваког иоле пристојног саговорника.
Одговор је једноставан, али управо та једноставност зна да изненади.

На пример, пре 2012.године власник телевизије са националном фреквенцијом није кокаинским писмима отвореним за јавност стрељао опозиционе лидере. Никада информативне емисија, попут бљутавог инстант пиреа за минут два, није служила за дехуманизацију сваког, али буквално сваког ко се огрешио о лик и дело великог Вође.
Такође, пре 2012.године „Утисак недеље“ је био на националној фреквенцији. Ова емисија над емисијама је деценијама етаблирана као врхунски талк-схоw који се данима ишчекује, у којем се износе ексклузиве, у којој самостално у двосатном термину гостује и председник државе и председник највеће опозиционе партије. И да, тада нису постојали партијски цензори који не дозвољавају гостовања на овом „врућем терену“, да би бојкотом ове емисије високог ризика истој одузела дебатни карактер.

Даље, пре 2012, али и пре 1912.и пре 1812. никада, али никада председник једне државе није конкуренте називао олошем, битангама, лоповима, кретенима, убицама, издајницима. То што је дотични шипку са Севера заварио тик поред устава, Мирослављевог јеванђеља и председничке заклетве нас не обавезује да мирно и скрушено трпимо његове изливе беса. Ако неко није способан да савлада хулиганске страсти и ако је неко заостао у развоју и остао ментално заробљен у лавиринту адолесцентних нагона и комплекса, наша дужност је да тој особидамо прецизну дијагнозу и што безболније развластимо, како не би постао опасан и по себеи по народ.
Много тога је било пре 2012.године што данас изгледа као антиквитет. Данас не разговарамо да бисмо се споразумели, већ вичемо да се не бисмо тукли. Данас не гледамо у истом правцу, ка истој визији будућности, већ гледамо једни у друге или преко нишана или преко снајпера.

Јасно је да се за преговоре одлучује она страна која је одустала од потпуне победе. Вучићу су потребне нове кулисе и нови статисти за театрократију којом управља.Упозоравајуће су речи Томаса Фридмана да је само једна ствар гора од једнопартијске аутократије, а то је једнопартијска демократија. Ми нисмо заинтересовани за такву поделу улога и неће нас хипнотисати Вучићева режисерска рука ни Косовом, ни поткупљеним ЕУ-бирократама, ни понудама које се не одбијају.

Наша порука њему је кратка и јасна. Слобода или ништа!