ћир

Ovce i ovčice - Zašto je u Srbiji neophodan pokret #metoo


PODELITE:

Ne poznajem ni jednu ženu koja nije doživela seksualno nasilje ili uznemiravanje.

Od tinejdžerskog doba i uznemiravanja od strane muških vršnjaka, preko fakulteta gde gotovo po pravilu najmanje jedan profesor ima seksualne aluzije ili čak otvoreni poziv za seks, do zaposlenja i karijernog napredovanja koje neretko zavisi od spremnosti za upuštanje u seksualnu avanturu.

Ako pogledamo zakonodavni okvir, čini se da žene (pa i muškarci, jer zakoni nisu u tom smislu diskriminatorni) nikada nisu bile zaštićenije od seksualnih predatora. Ovaj problem regulišu četiri zakona – Zakon o radu, zatim Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, Krivični zakon i Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Zakon o radu zabranjuje seksualno uznemiravanje definišući ga kao „svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje“. Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, kolokvijalno nazvan zakonom o mobingu, donet 2010. godine prepoznaje, odnosno izjednačava seksualno uznemiravanje sa drugim vidovima zlostavljanja. Jedna od poslednjih mera u zaštiti žrtava seksualnog uznemiravanja i s ciljem smanjenja te negativne društvene pojave jeste dopuna Krivičnog zakonika odredbama o polnom uznemiravanju, koje time postaje krivično delo i može se kazniti novčanom ili zatvorskom kaznom. I Zakon o rodnoj ravnopravnosti problematizuje seksualno uznemiravanje, ali i seksualno ucenjivanje.

Ovo je situacija de jure, ali de fakto realnost je drugačija, odnosno uvođenje pravne regulative gotovo nimalo nije promenilo sliku u Srbiji. Žene prijavljuju seksualno uznemiravanje i ucenjivanje tek kad im „prekipi“. Pitanje koje postavljam je – dokle će žene ispitivati granice svoje trpeljivosti? Da li će početi da pucaju ranije, ili će se desiti, kao u nekom psihološkom eksperimentu s miševima, to da im se konstantnim pritiscima vremenom povećava prag tolerancije. Zašto se očekuje da prema osionima imamo razumevanje, zašto je poželjno ponašanje Aske iz Andrićeve pripovetke „Aska i vuk“ sa kojom je sebe uporedila Marija Lukić, žrtva seksualnog nasilja. Ovce smo iz straha i zbog vaspitanja, ne samo roditeljskog nego i onog koje nam je okolina pružila. Zveri napasnika oduvek je bilo, ali u poslednjih stotinu godina u Srbiji ovakvo se nasilničko raspusno ponašanje nije beležilo. Vlast kojom raspolaže Srpska napredna stranka, moć i novac koji im je obezbedila stvorili su razbojnike i kabadahije kakvih od turskih vremena ovde nije bilo. Atmosfera bezakonja zavladala je Srbijom, čini se da su kadrovi SNS-a nedodirljivi i da je zaštita koju im omogućava predsednik stranke (koji je, kako i sam često zaboravi, predsednik svih građana Srbije) toliko jaka da joj ne mogu doskočiti nikakvi zakoni. Međutim, ono čega se vlast jedino boji jeste javno mnjenje i ono što im je zaista važno jeste sopstveni marketing. Dok nam institucije, poput policije, tužilaštva i sudstva ne postanu nezavisne, kao što moraju biti, dok roditelji ne insistiraju na jednakom vaspitanju dece različitog pola, osnaživanju devojčica i davanju podrške za to da se suprotstave svemu što doživljavaju kao neprijatno, a ne da se stidljivo smeškaju i da trpe, dotad ono na čemu možemo da instistiramo jeste javno istupanje pre svega poznatih ličnosti, koje bi svojim primerom podstakle i ostale žene, posebno one iz manjih sredina, da govore o svojim lošim iskustvima, kako bi se ta pojava zaista osudila a nasilnici stigmatizovali. Žene koje su profesionalno, akademski, umetnički ili na neki drugi način ostvarene i koje zauzimaju važnije uloge u srpskom društvu svojim autoritetom validiraju temu seksualnog nasilja, s tim da se mora voditi računa o tome kakva se poruka šalje. Inače, dešava se sledeće: ukoliko ne postoji konkretan dokaz ili svedoci, nasilnik može pokrenuti tužbu za povredu časti ako bi bio javno označen kao nasilnik. Ali, u tom slučaju na njemu je da iznosi dokaze, a ukoliko bi se u javnosti takvo ponašanje percipiralo kao neprihvatljivo, sigurno bi se našlo mnogo svedoka za svedočenje o tome. Interesantno je da seksualni predatori napadaju često, kad god im se ukaže prilika, žrtvom neko postane više sticajem okolnosti, odnosno poslovne ili neke druge povezanosti s nasilnikom, i najčešće nema veze sa time kako izgleda i da li se prema opšteprihvaćenim merilima smatra lepim ili zgodnim, odnosno lepom ili zgodnom. Eto, upravo zbog toga nam je u Srbiji neophodan pokret #metoo.

Dr Marina Nikolić,

Predsednica Foruma žena Demokratske stranke

PRATITE NAS

Postani član

KATEGORIJE