Антонић: Остати на Зорановом путу и борити се

За живота Зоран је би несхваћен и оспораван на сваком кораку. Нису га разумели, алиони који су га уклонили наслућивалису да за њих у реформисаној држави не би било места у врху.

Зоранововиђење бољег друштва и данас живи и све више сазрева. И даље има оних који га оспоравју као политчара, али имају све мање аргимената и простора да оспоре његве идеје и визије. Зато је све више оних који се каче за Зорановонаслеђе, схватајући да су га и грађани Србије разумели и жале што нема оног којији је једини могао да га реализује. Накачили су се и данашњи властодршци, за његовог живота највећи противници, знајући да је то политички профитабилно и ако су свесни колико је Зоран популизам презирао.

Србија последњих десетак година не успева да трасира пут развоја и реформи, лута и одбија се као куглица у флипер апарату од једне силе до друге, сваким даном губећи почетно поштовање и прихватање земље као европске. Свет боље види ауторитатвне манипулације него ми. Зоран је био супротно од тога, кочићевски истинит, у земљи тешко схваћен у свету цењен и подржаван, а са њим све више и Србија. После десетогодишње таме и безнађа, одласком Зорана и кратког периода тешког опстанкана на његовом путу,мрак се враћа у све већој мери.Али, што је већи мрак Зоранове идеје све више сијају.

Зорана су уклониле велике сенке малих људи и његова највећа „мана“, недостатак страха и могућност да се одустане.Био је мудар политичар, знајући да се реформе и промене у друштву не могу спровести фронтално, јер се добије и фронтални отпор. Изабрао је да прво уђе у борбу против нјатежих и највећих изазова, не штедећи себе.

За губитак не заменљивог визионара сви смо одговорни, не само оне политичке и криминалне структуре које су га због уских личних интереса уклонили. Да смо Зорана сачували, данас би Србија била уређено друштво у Европској унији, у свету поштована.

Још није касно да се вратимо на Зоранов пут на коме одзвањају речи „Гледајте у будућност , тамо ћемо се састати ви и ја“.

Наше друштво на Зоранов пут може да врати само ревитализована ДС, која је сачувала његов визионарски пламен. Не могу они који су отишли због личног комфора, са парчетом Зорановог политичког наслеђа. Напустили су Зоранов пут оног тренутка када су сујетни напустили ДС. Лако је са неколико другара основати политички покрет, позивати се на Зоранове идеје и умислити да си лидер. Али нико се од њих није укоренио у политичком животу и друштву. Могу бити слаткоречиви, али грађани су запамтили Зоранове речи „Храброст је у томе да се каже истина“. Зораново наслеђе се брани на његовом извору, у Демократској странци.
Храброст је и остати у Зорановом ДС, кад је најтеже и борити се, па и кад изгубиш, принципијелно или непринципијелно.

Зорана, на жалост, не можемо да вратимо, али Србија се може и мора вратити на Зоранов пут.

Добривоје Антонић
члан Политичког савета Покрајинског одбора Демократске странке за Војводину