lat

Ноторни популизам председника Србије


ПОДЕЛИТЕ:

Одговор лидера Демократске странке др Зорана Лутовца на Вучићев текст "Елита и плебс"

Одавно један медијски наступ није изазвао толико пажње као што је то ауторски текст председника Србије Александра Вучића, објављен у Политици 10. јула 2019.

Иако свакодневно окупира целокупан медијски простор, овај Вучићев текст је посебан по томе што у њему исказује ауторитарну и популистичку суштину своје владавине. Ауторски текст председника Србије „Елита и плебс“ обилује контрадикторностима, али истовремено шаље поруке својој циљној групи којима те противуречности не сметају.

Он се обрушава на елиту, у ствари, на квазиелиту. А квазиелита су они који критикују њега, односно власт. А то вам је исто, јер он је власт. И када критикујете било кога из власти ви критикујете њега, јер он их је поставио. Они никада не би ни били власт да он то није желео.

Он свој антиелитистички текст објављује у „елитистичкој“ Политици, а не у „народним“ Вечерњим Новостима или таблоидима. Зашто? Зато што је већа вероватноћа да ће лакше допрети до оних који су на мети? Грешка. Нити се он обраћао њима, нити је Политика елитистичка, нити је било шта што председник Вучић напише могуће избећи у окупираној медијској сфери, све и да хоћете. Вучић се обраћао својој циљној групи: онима који су за њега, онима који су приморани да гласају за њега, онима које свакодневно обмањује, прети им непријатељима споља и изнутра, уплашенима за голи опстанак, онима које свакодневно уверава да је и вино и вода, да је припадник елите и да је човек из народа, да је по потреби и миротворац и ратник, да ће урадити све за народ и да му је то смисао постојања.

Елите, односно квазиелите, које он гледа са толико презрења у суштини су прилично шаролика и нехомогена група која се обично класификује на политичку, економску, културну или интелектуалну елиту. Популисти их хомогенизују дајући им атрибуте: корумпирана, експлоататорска, неморална, себична и арогантна, неспособна… „они“ су глупи, лењи, аљкави, како то рече Вучић, или издајници, олош, лопови…

Борба на речима
Данас су, међутим, елита сви они који не дозвољавају да им се узурпира здрав разум. Данас су они истовремено и елита и народ. Они су слободни грађани.

Вучић не само да припада политичкој касти на власти, него и одређује ко ће бити ексклузивни члан те касте. Истовремено, он се реторички бори за сиромашне и обесправљене, а у пракси је управо он тај који генерише сиромаштво и обесправљеност, он је за европске вредности, али све што ради је супротно европским вредностима, он је за ЕУ, али његови медији фаворизују Русију и антизападно су оријентисани. Представља се као Робин Худ, а у ствари је Суперхик (антијунак из култног стрипа „Алан Форд“ који отима од сиротиње и даје богатима). Залаже се за владавину народа, а узурпирао је сву власт и грађане третира као поданике. Све време грађане назива народом, али под народом не подразумева све грађане, него само оне који су за њега. Уосталом, и сам је рекао да није председник свих грађана иако га Устав обавезује да то буде. Где то пише? Запитао се једном на конференцији за новинаре. У члану 111 Устава Србије. Ту пише. У савести и политичкој култури демократских заједница.

Он говори у име народа, а народ чине само они који њега подржавају.

Дакле, класични популиста. Ауторитарац. Ауторитарни популиста. Ноторни популиста.

Ауторитаран је зато што прекорачује овлашћења, не трпи критику, не дозвољава ограничења своје власти, гуши слободе, генерише и спроводи насиље сваке врсте: од вербалног, преко институционалног до насиља над здравим разумом. Опсенарење је његов занат. Принуда, насиље и обмане су његов алат.

Популиста је између осталог зато што је антиелитиста, зато што гуши плурализам, зато што релативизује и игнорише институције, процедуре и законе, зато што не жели посреднике између себе и народа, помпезно уклања ограде на митинзима на којима су људи принудно доведени, разговара у раним јутарњим часовима у згради Владе о њиховим проблемима, спава у касарни и једе војнички пасуљ…

Репрезентативни представник епохе пост-истине и пост-морала: игра на емоције када му чињенице не иду у прилог или чињенице уподобљава виртуелној стварности која постоји у његовој глави и његовим медијима. И када греши, ради то за добробит народа. Етици одговорности супротставља етику добрих намера, иако се често позива на Макса Вебера. И може му се, кад већ нико други нема шансу било шта и било где од тога да оспори.

„Опасни други“
Популисти не желе да се свиде свима, него само онима које су они сами означили као народ. Напротив, популистима су потребни „опасни други“ како би се профилисали као заступници народа који га штите од тих „опасних других“. Некада су то националне (етничке) мањине, некада су то невладине организације, некада, политички противници који се дискредитују као непријатељи, а некада су то спољни „опасни други“ – поједине државе, суседи, велике силе, међународне компаније, невладине организације…

Попут кича у уметности, популизам је без оригиналности, наметљив, јефтин, шарен и светлуцав, доступан свима. Популистичка идеологија, слабо утемељена, али често медијски представљена као грандиозна политичка творевина, најчешће је мехур од сапунице лишен трајних вредности.

Зато данас популисти широм света личе као јаје јајету, у средишту њиховог учења је политика која чистом и моралном народу супротставља корумпирану елиту, али и опасне (нежељене) „друге“, „друге“ који својим деловањем угрожавају или нарушавају права и вредности народа…

Александар Вучић је отелотворење ауторитарног популисте и по томе што му је популизам идеологија, и по томе како комуницира, како политички мобилише и на који начин своју странку организује, његов стил је популистички…

Зато је сваки његов наступ унапред лишен сваке оригиналности, он је идентичан десетинама других популиста који „бране“ своје народе од умишљених „завера елита“. Тон, стил, поруке су у складу с његовим политичким карактером и темпераментом. Заједљивост и сарказам без трунке духовитости основна су обележја полемичког тона у обрачуну са замишљеним непријатељем.

И површна семантичка анализа ауторског текста у Политици указује на ауторитарца који не бира речи, или боље речено бира их тако да продуби поделе. Конфликт је његов начин да се одржава на власти.

Одбрана неодбрањивог
Ужа специјалност му је да брани неодбрањиво, да подмеће леђа. Афера хеликоптер, па Савамала, па Копаоник, па тетка из Канаде, па 24 апартмана у Бугарској, па једна, друга, трећа диплома… Све је он то бранио тако што је игнорисао морал, законе, добре обичаје, елементарно васпитање. Свака од тих афера појединачно била је довољан разлог за пад владе, али не пада му напамет да то чини, јер он је тај који тужи и суди, затвара и ослобађа.

Он шаље поруку „свом народу“ да ће сам одлучити када ће се повући, јер на изборима не може да изгуби. Та врста самоуверености почива на чињеници да је узурпирао све полуге власти и готово све медије, на чињеници да он уређује изборне услове и броји гласове. Но овога пута неће бити опозиције на изборима ако избори не буду слободни и поштени, ако бар 6 месеци пре него што се одрже не буде слободних медија и других елементарних предуслова за поштене изборе. Опозиција ће бити с грађанима на на улицама ако покуша још једном да спроведе лажне изборе који легитимишу његову самовољу.

Председник Демократске странке др Зоран Лутовац

(Извор: Данас)

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ