Неко је рекао „8. март“

Данима размишљам о реченици једне Американке, изговорене почетком 2001, на неком семинару у Војводини : „чувајте своја права, јер за час се изгубе сва, ако само на једном попустуте“. И тако је све почело. Прво чекаш „Хаг“, па да прође економска криза. Па обрачун са организованим криминалом, па да „дође“ политичка воља, шта год то значило, и нађеш се на ветрометини где све лепо пише на неком папиру, али се „не важи“. И само се губиш.

Недељама размишљам како је могуће да девојкама, младим женама и женама у Србији ништа „не значи“ бројка убијених жена само у првих шест месеци ове године. Како их те смрти не раздрмају, не натерају да вриште, да траже одговоре. Ни оне силне ципеле и запаљене свеће које симболизују изгубљене животе жена, не да не значе ништа девојкама, женама, него већина нкада није ни сазнала „шта су то тамо неке чудне жене“ радиле. Или што рече један чика из Сурдулице на акцији подршке првој жртви сексуалног узнемиравања на послу „ово нису наше жене“....

Месецима размишљам зашто се не верује сузама и патњама радница у нпр „Јури“ или сезонским радницама на пољима, њивама широм Србије? Како те сузе и та патња нису вредне бар једне грађанске инцијативе, предлога закона, озбиљне кампање или једног дана у животу свих жена Србије? Зар оне нису нечије мајке, сестре, супруге, партнерке, пријатељице, комшинице? Како то да не нађу трунку симпатије, солидарности осталих грађана, јер сви имамо сестре, мајке, пријатељице....

Годинама ме уочи 8. марта гуши нека кнедла у грлу. И само ми се врти текст Марије Перковић из зборника „Неко је рекао феминизам“ – „8. март је и празан ми је фрижидер, који чак и није мој.“ И стварно фижидер је празан годинама, од оних приватизација, оберучки прихваћеног либералног капитализма, па ове пандемије, не само женама, већ читавим породицама. Мада о пуном или празном фрижидеру у Србији бригу ипак воде жене, баш као и о многим другим стварима. Овај, проблемима.

Али тај фрижидер, тај празан фрижидер, који није ни Маријин, ни мој, ни сестрин, а био је бакин, мамин, теткин, ујнин, стринин, симболизује нешто много страшније и озбиљније. Или још прецизније, илустрација је нашег положаја и наших женских живота у овом тренутку у нашој Србији. Леп је, чист, на њему су магнети с неких летовања или излета, али из њега зјапи та празнина, хладноћа и неки чудан, опори мирис. Од кога ти је само мука.

И кад би ме неко сада баш, на 8. март, питао да ли бих поново цепала ципеле по Србији у кампањама за права жена, за сигурне куће, за муке сваке другарице, познанице, одговорила бих ДА. И по снегу, и по мразу, и по киши, и по тешким оморинама, ДА. Не само због тих тамо неких жена, радница, сељанки, новинарки. Не, на то ме више обавезују све оне безимене које су се у рату избориле да ми можемо да гласамо, будемо биране, да радимо, да се школујемо, да саме одлучујемо о нашим животима. Нема одустајања. Нема. Чак и ако свакога дана морам да објашњавам студенткињама да сифражеткиње нису слушкиње, већ жене које су дале своје животе да се чује њихов глас.

Оливера Илић
Председница Фроума жена Градског одбора ДС Крагујевац