НАЦИОНАЛИЗАМ

Моју генерацију формирало је згуснуто историјско искуство деведесетих, деценије болних националних пораза и трагичног слома српског друштва. Понадали смо се да је тој трагедији дошао крај после „великог ускрса духа“ октобарске револуције, када смо мржњи, ратовима, ксенофобији и националшовинизму рекли јамаис плус-никад више!
Наша кратковидост скупо нас је коштала. Прекасно смо схватили да је код Срба национализам трајна појава, да се временом мењају само његове маске.
Наша будућност је заробљеник крваве прошлости. Стасавају нове генерације чији је систем вредности више производ индоктринације, него едукације. Истраживања показују да је већина младих конзервативнија од својих родитеља, да јој је десница ближа по идејама и светоназорју, да су склонији ауторитарнијем државном уређењу, патријархату, без адекватне толаранције за сексуалне и националне мањине из окружења.
Не бисмо погрешили ако бисмо за узрок овог моралног посрнућа потражили у изневереним идеалима наше револуције заустављене у ходу, али потпуна истина би морала имати следећи наставак-владајућа класа даје тон друштвеном животу и она одлучујуће утиче на анатомију друштвене психе.
Све заблуде, лакомислености и слабости нових генерација режим злоупотребљава и вештом манипулацијом користи да опстане на власти. Наметнут је декадентни систем вредности где су незаслужено стечени друштвени углед и положај тумачи који околини показују нечију самосвојност и моћ. У знаковној комуникацији друштвени маркери попут гардеробе, аутомобила, мобилног телефона, скупе фризуре, тетоваже или накита симболизују социјални статус што је одлика примитивне заједнице и њене кастинске хијерархије.
Све је на продају. Спонзорски брак је постао законом признати облик проституције, животи се рентирају испред камера ријалити продукција зарад јефтине славе, право гласа је последњи капитал разоружаног пролетеријата који се привикава на нови вид робовласништва. Превртљивост, лукративност, себичност и похлепа су врлине промулговане од унајмљене квазиелите која служи као трула морална штака најнеморалнијој власти у српској историји.
Страначки прелетачи добијају високи институционални ангажман, јер је одавно утабан конвертитски пут до успеха-једини инфраструктурни успех ове власти. Никакви аутопутеви, вијадукти, куле и неополиси не могу се упоредити са пистом пројектованом за политичке камелеоне и каријерне бескичмењаке. Они само следе животну путању највишег ауторитета који пати од божанског синдрома, па је по сопственом лику направио и себе окружио чопором ренегата који га верно чувају.
Разни Бакареци који заборављају да их је револуционарна ватра довела на власт у време када нико није цитирао духа из Твин Пикса кога су свесно пуситли из боце да би ватра рушила минарете по Србији. Уз њих су још разнији Филиповићи који су напуштањем експерстке странке заборавили дипломе матичног факултета, вероватно бацивши исте уз згужвану приступницу жутом предузећу које сада анатемишу уживајући посланичку апанажу. И најзаразнији Јованови, уз које је протоком доба злог десничарска омладина аванзовала од ћириличних до антимигрантских патрола и који су уз Нешу из Београда модел како се колоноректалном трасом може освојити државна фотеља и од асфалтног постати салонски „партиота“.
Десница у Србији црпи последње наслаге идеологије засноване на митовима. Она је узбудљива за особе са неразвијеним индивидуалитетом који се лако утапа у монолитни колектив уз организовано туторство државе.
Произвољна конструкција историје са политиком националне супремације храна је за поводљиве и незреле, за оне који брзо постају заточеници пројекције историјског максимализма. Максимализам у фази биолошког пропадања народа којем припадају, контрадикција као рефлекс самодобране, али и доказ да је националистима свих боја и раса фантазија јача од разума.
И ми смо одговорни што се такво семе запатило поново код нас. Економска заосталост проузрокована неуспешном транзицијом погодује политичком конзервативизму, али је већи проблем што тај конзеравтивизам није отпоран на деловање радикалних популиста.
Рефлекс укорењености национализма представља синдром недовршене државе и друштва. Нерешено српско национално питање остаје дуготрајни фактор нестабилности на Балкану. Споља то може изгледати као претња за регионални мир, али унутра се то увек манифестује као константна друштвена сила која Србију зауставља и одваја од модерних токова, приморава је на преиспитивање, неретко наводећи је на нове станпутице. У таквим околностима често смо опијени еуфоричним романтизмом у тренуцима када нам је насушно потребан геополитички реализам.
Омладина расте у крилу постојећег друштва. Ако се она препусти тој матици, Србија ће потрошити још један век узалуд гуслајући како нам „сјај туђински младеж одвлачи“. (Шилер) Ако омладина постане њена морална, политичка и национална авангарда која своју пројекцију будућности заснива на модернизму, просветитељству и националној одговорности онда нам нада може бити дубља од оправдане стрепње.

Аутор је лекар, члан Главног одбора Демократске странке

Извор: Данас