30.01.2019. / Вести
Изјава министра просвете Младена Шарчевића да му подршка академске заједнице грађанским протестима „не смета“ јер „ту нема озбиљних имена“, врхунац је цинизма и срамотно вређање професора који су ишколовали генерације наших грађана. И посебно асистената, доцената и научних сарадника, јер су они млади људи који су одлучили да остану у Србији и доприносе њеном напретку.
Но, донекле је и очекивано, јер је Шарчевић кадар оних који се за дипломе не школују, већ их купују, а младе људе са заслуженим дипломама фактички шаљу у изгнанство.
Посебно је бедан покушај омаловажавања потписника подршке протесту јер су „пола од њих пензионери“, чиме је Шарчевић професорима залепио етикету „потрошна роба“, и поручио да ако су у пензији, онда су безвредни. Тиме је потврдио оно што јесте званична политика актуелног режима – да у оваквој Србији нема места за образоване који мисле својом главом.
Срамотна изјава још једна је опомена да сведочимо рехабилитацији политике 90-их. Као што је одговор Слободана Милошевића на ондашње студентске протесте био да му је „Универзитет подједнако важан као било која земљорадничка задруга“, тако и његов ђак данас преко својих портпарола у министарским фотељама покушава на исти начин да обезвреди и професоре и студенте. Но, Милошевић тиме није успео да угуши протесте. Неће ни његови ђаци.
Савез за Србију