Како победити Вучића

Председнички и локални избори за Београд се, по закону, одржавају следеће године, док је рок за парламентарне 2024. Лидер СНС-а (странке која има двотрећинску већину) најавио је ванредне парламентарне изборе зато што му победу на бојкотованим нико пристојан није честитао. С обзиром на то да је један од услова опозиције да избори буду раздвојени, ванредни парламентарни могу бити или крајем ове или средином следеће године – сваки каснији термин обесмислио би ванредност тих избора, а притисак, већи споља него изнутра је снажан, обећања су дата. Опозиција најбоље стоји у Београду, тако да СНС-у није у интересу да конкуренти на најважније изборе изађу осокољени београдском резултатом. Дакле, ванредни парламентарни избори су крајем ове године, београдски у марту следеће, шта је са председничким?

Председнички избори падају на пролеће и лако могу да се споје са локалним, а биће под утицајем резултата ванредних парламентарних, на којима листа СНС-а неће моћи да носи име Александра Вучића, што је још један услов опозиције. Уколико листу СНС-а буде носио било ко други, резултат лако пада испод 40%, што је разлог за узбуну. Надолазећи председнички и београдски избори не иду на руку СНС-у, јер ће мотивацијаи излазност на њима бити велика,посебно у Београду, а улазак у други круг се сматра поразомВучића. Победа опозиције у Београду пред други круг председничких избора распалиће наду широм Србије и кандидату СНС-а победа постаје угрожена.

Међутим, председник СНС-а има и другу могућност: уз образложење да његово име мора да се веже или уз странку или уз председника Србије, а знајући да је у случају кохабитације главна моћ у рукама председника Владе, може да „скрати мандат“ и кандидује се као носилац листе СНС-а на ванредним парламентарним изборима. Тада би се уједно одржали и председнички и вођа напредњака би могао лично да промовише страначког кандидата, додајући му ветар у једра. Освајање бар 126 места у Скупштини омогућило би СНС-овом кандидату извесну победу у евентуалном другом кругу и додатно самопоуздање пред београдске изборе.
Лако је закључити: уколико жели победу, опозиција не сме да дозволи да СНС освоји више од 120 мандата на ванредним парламентарним, чиме би одсудну битку померила на председничке изборе, независно кога СНС кандидује и када се одржавају. Треба рачунати на лошију могућност: Вучић подноси оставку у октобру и расписују се избори за крај године, сви сем локалних.

Да би опозиција имала шансе, мора да изађе најмање три и по милиона бирача. СНС јеу јуну имао 1.800.000 гласова - када се они умање за 300.000 покрадених и уз какву-такву слободу медија тај број пада на 1,4 милиона гласова, што је око 40% - недовољно за формирање владе. Али то је једна страна медаље: опозиција укупно мора да добаци бар до 1,2 милиона гласова да би у случају победе њеног кандидата у другом кругу била релевантан чинилац за формирање Владе.

Како скупити толико гласова независно од броја колона? Пример из Црне Горе је примењив на Србију у смислу да су три листе у ствари коалиције више десетина странака. Другим речима, идеална је једна колона, све преко две је неозбиљно. Виши циљ даје синергијски ефекат и уједно захтева да се споји левица и десница, грађанско и национално, проевропско и евроскептично, црно и црвено-бело. Уз обећање да ће нова влада бити орочена на две године, да ће бити посвећена системском уређењу друштва и да ће се страначки интереси ставити по страни за то време.

Зрелост опозиције видеће се брзо у разговорима о изборним условима и формирањем предизборних коалиција. Ако тон буду давали најгласнији у међусобним оптужбама, од тог посла нема ништа. Кичма будуће коалиције, ма како чудно на први поглед изгледало, су две странке са јасном идеолошком профилисаношћу – Демократска странка и Двери - које заједно са ССП и Народном странком имају кредибилитет стечен бојкотом избора. Може међу њима бити места и за чланове несумњиво опозиционих странака и покрета које нису бојкотовале изборе, али никако оних појединаца чије име се нашло на некој од листа са јунске изборне фарсе. Јер ако нема веродостојности, нема ни синергије, нема велике излазности, нема рушења мафијашког режима, нема промене система, а можда више неће бити ни државе.

Слободан Јаредић, члан ГО Демократске странке