lat

Кад гласа један бирач


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Зорана Ивошевића за Данас

Нацрт закона о референдуму и народној иницијативи већином чланова унапређује одредбе важећег истоименог закона којима се уређује расписивање и спровођење ових облика непосредног одлучивања грађана.

И то је добро. Али, Нацрт и Закон раздваја озбиљна разлика: Закон садржи одредбе о пуноважности референдума којих у Нацрту нема.

Према члану 24. важећег закона, референдум је пуноважан ако је на њему гласала већина грађана који имају бирачко право и који су уписани у бирачки списак.

Овај услов важи како за референдум о усвајању промене Устава, тако и за референдуме којима грађани непосредно одлучују о питањима из надлежности државе, аутономне покрајине и локалне самоуправе.

Закон са овом одредбом усвојен је у време важења ранијег Устава, по којем је за пуноважност референдумског изјашњавања била потребна већина гласова грађана са бирачким правом уписаних у бирачки списак.

Важећи Устав, у члану 203. став 7, предвиђа, међутим, да је за усвајање промене Устава потребна референдумска већина коју чини број изашлих бирача.

До ове промене дошло је због високог процента излазности грађана при референдумском изјашњавању утврђеног ранијим Уставом.

Због тога још увек многи не верују да је потребна излазност била достигнута при усвајању садашњег Устава на бази ранијег, упркос апелу патријарха Павла који је био замољен да грађане подстакне да повећају степен излазности.

Одсуство услова у погледу потребне већине при референдумском изјашњавању омогућује да до промене Устава дође и кад се за њу изјасни један једини бирач, два од три изашла бирача или било који неподношљиво мали број изашлих бирача.

Одсуство разумног услова у погледу излазности бирача компромитује положај грађана као носилаца суверенитета по члану 2. Устава, јер се њихова слободно изражена воља не може обликовати без утврђеног минималног процента излазности у односу на укупан број грађана који чине бирачко тело (на пример, већина гласова у односу на 75% укупног броја грађана уписаних у бирачки списак). Зато је овде већи проблем у Уставу него у Закону.

Поготово што мана Устава може да узрокује неподношљиве последице и при развезивању косметског чвора у процесу разграђивања Србије започетог Бриселским споразумом којим је законско уређивање локалне самоуправе, избора, полиције, јавног тужилаштва и судства у јужној српској Аутономној Покрајини Косово и Метохија, препуштено самопрокламованој сурогатдржави Косово.

Важећи Устав Србије рађен је у журби и зато у њему има и других зачуђујућих одредаба, као што је она из члана 102. став 2. да народни посланик може неопозиво ставити свој мандат на располагање својој политичкој странци (иако по члану 5. став 4. политичка странка не може непосредно вршити власт нити је потчинити себи) или она из члана 105. став 2. тачка 7. по којој Народна скупштина одлучује о скидању имунитета члану Владе (иако по члану 134. став 2. о томе одлучује Влада).

Због свега реченог, боље би било да се најпре отклоне мане у Уставу па тек онда приступи усклађивању Закона о референдуму и народној иницијативи са унапређеним Уставом. Прилика за то већ постоји, јер је поступак измене Устава у делу о правосуђу и владавини права већ отворен.

Аутор је бивши судија Врховног суда Србије и универзитетски професор у пензији

(Извор: Данас)

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ