ћир

Jovančićević: Srbija na svetskom začelju po očuvanju životne sredine


PODELITE:

Podizanje ekološke svesti građana je preduslov za započinjanje rešavanja ekoloških problema u Srbiji. Građani sa izgrađenim senzibilitetom za životnu sredinu će iznedriti i vlast koja će biti posvećena životnoj sredini. Za sada je taj nivo vrlo nizak, kao što je niska i posvećenost vlasti tom pitanju. Ono što je posebno loše je činjenica da proces podizanja ekološke svesti građana nije ni započet - kaže u intervjuu za Direktno.rs Branimir Jovančićević, predsednik Resornog odbora za zivotnu sredinu i član Glavnog odbora Demokratske stranke.

Dr Branimir Jovančićević iza sebe ima bogatu profesionalnu karijeru: šef Katedre za primenjenu hemiju Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu; dekan Hemijskog fakulteta (2009-2015); u dva mandata predsednik evropske asoscijacije za hemiju životne sredine (ACE); kao stpendista Alexander von Humboldt fondacije zavrsio posdoktorske studije u Nemačkoj - predsednik Humboldt kluba Srbije; autor je107 naučnih radova u časopisima sa SCI liste. Učesnik brojnih međunarodnih konferencija i autor više naučnih knjiga od kojih su najvažnije četiri naučne knjige iz oblasti organske geohemije i hemije životne sredine.

Koliko je Srbija daleko od svetskih i evropskih standarda po pitanju očuvanja životne sredine?

- Posvećenost životnoj sredini u svetu varira. Prednjače zemlje zapadne Evrope, Skandinavije, dobrim delom Sjedinjene Američke Države, Kanada, Australija, Novi Zeland, Japan, Južna Koreja. Na drugom polu su neke zemlje Afrike, Azije, Latinske Amerike. Na žalost, Srbija pripada ovoj drugoj grupi. Van Evrope svakako postoje države koje su lošije od Srbije. Međutim, u njoj se naša država, zajedno sa još nekoliko, nalazi na samom začelju.

Koji su gorući ekološki problemi u Srbiji?

- Bilo bi mnogo lakše odgovoriti na pitanje: šta to Srbija dobro radi u ovoj oblasti? Odgovor bi mogao u tom slučaju da glasi: prikuplja komunalni otpad u naseljenim mestima, i u prvih desetak godina ovog veka donela je brojne zakone iz oblasti životne sredine i njene zaštite. Mislim da treće ne postoji. S druge strane, spisak problema je predugačak. Zapravo sve ostalo. I to ostalo, pre svega, proističe iz činjenice da se doneti zakoni ne primenjuju. Izdvojio bih one najizraženije.

Prvo, teritorija Srbije je zatrapana rasutim komunalnim otpadom i divljim deponijama. Vrlo nezdravo i ekstremno ružno. Time smo jednu lepu zemlju pretvorili u veliko smetlište. Drugo, u Srbiji se otpadne vode, komunalne i industrijske, ne prečišćavaju, već se slobodno ispuštaju u rečne vodokove. Takođe, nezdravo i vrlo ružno. To jeste najbolji način da se naruše prirodne eko-hemijske ravnoteže uspostavljane kroz geološko vreme koje se meri milionima godina.

Srodno ovom problemu je i nebriga prema akumulacijama voda koja se koriste kao sirovina za proizvodnju pijaće vode. NJihovo pretvaranje u kupališta, gradnja različitih objekata, kao i poljoprivredni posedi u priobalju, doprinose eutrifikaciji ovih voda, odnosno dovode do trajnog zagađenja. Pitanje u kolikoj meri postrojenja za proizvodnju pijaće vode mogu dovoljno efikasno da prečiste tako lošu sirovinu.

Nema kontrole izduvnih gasova iz industrijskih postrojenja, termoelektrana i domaćinstava. Zbog toga je kvaltet vazduha, posebno u zimskim mesecima, u velikom broju gradova na ekstermno niskom nivou. To predstavlja direktan atak na zdravlje ljudi i doprinosi skraćenju životnog veka stanovnika naše Zemlje.

U Srbiji postoje mnoga mesta u koja su izlivene dugotrajne organske zagadjujuće supstance (POPs hemikalije) i neregistrovana skladišta koja su van bilo kakve kontrole ovih toksičnih, kancerogenih i često mutagenih i terogenih supstanci.

Biodiverzitet se permanentno narušava. Površine posečenih šuma su mnogo veće od onih novopošumljenih.

I one malobrojne institucije zadužene za praćenje nivoa zagađenja vazduha, zemljišta i vode, kao što je Agencija za zaštitu životne sredine, su potpuno politizovane. Na taj način se gubi smisao njihovog postojanaja. I mnogo toga drugog bi se moglo navesti u ovom spisku.

Kako ocenjujete angažman vlasti na rešavanju problema životne sredine i ekologije?

- Iz prethodnog proističe odgovor i na ovo pitanje. Kratko rečeno, minimalan ili ni toliki. Ne treba mnogo mudrosti da se zaključi da svi navedeni problemi zapravo i proističu iz neposvećenoti vlasti ovom najživotnijem pitanju. Vrlo je teško objasniti odakle potiče tolika upornost u nečinjenju u oblasti koja je u razvijenim državama najvažnija. Ekološka svest građana jeste na niskom nivou. Ali, zar vlast nije ta koja bi trebalo da radi na njenom razvijanju i da na taj način bude korektivni faktor? Vrlo je štetno ako se vlast tako ne postavi i krene logikom da joj posvećivanje životnoj sredini ne donosi političke poene, odnosno ne povećava broj pristalica.

Kako razrešiti protivrečnost između tehnološkog razvoja i očuvanja životne sredine?

- Najpre poštovanjem već donetih zakona. Ne mora baš sve da se diže na strogi nivo “zelene hemije”, ali morala bi da se uvede jača kontrola. Finalni proizvodi moraju da budu ekološki ispravni. Takođe, njihova upotreba ne bi smela da proizvodi negativne ekološke efekte. Iz fabričkih postrojenja ne sme da se ispušta štetni otpad u životnu sredunu. Pri tom mislim na gasove, čvrsti i tečni opad, i naravno otpadne vode. Proizvođač koji se ne pridržava ovih pravila ne treba ni da se bavi proizvodnjom. U suprotnom, može se reći da dalji tehnološki razvoj gubi svaki smisao.

U kojoj meri smo ugroženi od klimatskih promena i ko im najviše doprinosi?

- Klimatskim promenama, uključujući i narušavanje stratosferskog ozonskog omotača, važnog za sprečavanje prodora štetnih UV B zraka koji se emituju sa Sunca, najviše doprinose velike zemlje sa svojim fabrikama i postrojenjima. Srbija je mala zemlja. Mišljenja sam da uprkos radu njenih termoelektrana, ona nema kapaciteta da na globalnom nivou značajnije doprinese emisiji oksida ugljenika i drugih gasova odgovornih za efekat “staklene bašte”, ili gasovitih organskih jedinjenja koje doprinose stvaranju “ozonskih rupa”.

Da li na svetu nema dovoljno prirodnih resursa za sve ili je u pitanju nepravedna raspodela dobara?

- Ni u ranijim istorijskim epohama, a ni danas, ne postoji ravnomerna i ravnopravna raspodela dobara, pa ni prirodnih resursa među državama i narodima u svetu. Toga nema ni u bogatim kapitalističkim zemljama, a toga nema, niti je uprošlosti bilo, ni u zemljama koje su slovile za socijalističke ili komunističke. Toga nikada nije bilo, niti sada ima i u Srbiji. Interesantan je primer Kine, koja je ustrojena na komunističkim principima, a u kojoj su razlike između bogatih i siromašnih ekstremno velike. Kada govorimo o razlikama i raspodelama prirodnih resursa među državama, one su tolike da bi se mogle okarakterisati kao neprirodne i nehumane. Ne verujem da će u bliskoj, pa i u daljoj budućnosti doći do bilo kakvog uravnoteženja.

Šta je potrebno da se razvije ekološka svest?

- Podizanje ekološke svesti građana je preduslov za započinjanje rešavanja ekoloških problema u Srbiji. Građani sa izgrađenim senzibilitetom za životnu sredinu će iznedriti i vlast koja će biti posvećena životnoj sredini. Za sada je taj nivo vrlo nizak, kao što je niska i posvećenost vlasti tom pitanju. Ono što je posebno loše je činjenica da proces podizanja ekološke svesti građana nije ni započet. U osnovnim i srednjim školama gotovo da i nema predmeta koji su direktno ili implicitno povezani sa životnom sredinom. Ne organizuju se vannastavne aktivnosti koje bi, recimo, uključile pošumljavanje goleti ili čišćenje rečnih tokova, ili javnih površina pored saobraćajnica. Primera radi, u osnovnom obrazovanju Japana, oko pedeset procenata predmeta je direktno ili indirektno posvećeno životnoj sredini. U našim vrtićima i u porodici srodne teme gotovo da i ne postoje. Naša Crkva i ne pokušava da svojim vernicima približi značaj očuvanja zdrave i lepe životne sredine.

S druge strane, najveći ekološki prestupi, čak i oni na koji su granici krivičnih dela, ostaju vrlo često nekažnjeni. Stiče se utisak, da Srbija još i dobro izgleda, ako se ima u vidu da je u njoj svako ekološko zlodelo dozvoljeno.

U kakvu ekološku budućnost verujete?

- Sanjam Srbiju u kojoj i najmanje proširenje pored puta nije pretvoreno u divlju deponiju. Sanjam Srbiju sa rekama u čijim priobaljima nema plastičnih boca i plastičnih kesa, Srbiju sa čistim planiskim rečicama bez nekakvih hidro elektrana. Priželjkujem Srbiju u čijim gradovima i u zimskim mesecima udišem čist i nezagađen vazduh. Voleo bih da vidim kako visoku kaznu plaća neko ko je iz svog kamiona iskipovao građevinski otpad pored puta. A tek gradove u Srbiji u kojima nema rasutog smeća oko kontejnera i na zelenim površinama stambenih naselja, i u kojima fasade zgrada nisu išarane kojekakvim škrabotinama. U snovima vidim đake kako subotom odlaze da pošumljavaju goleti naših planina. Sanjam Srbiju nalik bar na okolne zemlje kakve su, na primer, Slovenija, Mađarska, Hrvatska, Češka ili Slovačka. Moram i da verujem, mada nije lako.

Izvor: Direktno

PRATITE NAS

Postani član

KATEGORIJE