lat

Јованчићевић: Србија на светском зачељу по очувању животне средине


ПОДЕЛИТЕ:

Подизање еколошке свести грађана је предуслов за започињање решавања еколошких проблема у Србији. Грађани са изграђеним сензибилитетом за животну средину ће изнедрити и власт која ће бити посвећена животној средини. За сада је тај ниво врло низак, као што је ниска и посвећеност власти том питању. Оно што је посебно лоше је чињеница да процес подизања еколошке свести грађана није ни започет - каже у интервјуу за Директно.рс Бранимир Јованчићевић, председник Ресорног одбора за зивотну средину и члан Главног одбора Демократске странке.

Др Бранимир Јованчићевић иза себе има богату професионалну каријеру: шеф Катедре за примењену хемију Хемијског факултета Универзитета у Београду; декан Хемијског факултета (2009-2015); у два мандата председник европске асосцијације за хемију животне средине (АЦЕ); као стпендиста Алеxандер вон Хумболдт фондације заврсио посдокторске студије у Немачкој - председник Хумболдт клуба Србије; аутор је107 научних радова у часописима са СЦИ листе. Учесник бројних међународних конференција и аутор више научних књига од којих су најважније четири научне књиге из области органске геохемије и хемије животне средине.

Колико је Србија далеко од светских и европских стандарда по питању очувања животне средине?

- Посвећеност животној средини у свету варира. Предњаче земље западне Европе, Скандинавије, добрим делом Сједињене Америчке Државе, Канада, Аустралија, Нови Зеланд, Јапан, Јужна Кореја. На другом полу су неке земље Африке, Азије, Латинске Америке. На жалост, Србија припада овој другој групи. Ван Европе свакако постоје државе које су лошије од Србије. Међутим, у њој се наша држава, заједно са још неколико, налази на самом зачељу.

Који су горући еколошки проблеми у Србији?

- Било би много лакше одговорити на питање: шта то Србија добро ради у овој области? Одговор би могао у том случају да гласи: прикупља комунални отпад у насељеним местима, и у првих десетак година овог века донела је бројне законе из области животне средине и њене заштите. Мислим да треће не постоји. С друге стране, списак проблема је предугачак. Заправо све остало. И то остало, пре свега, проистиче из чињенице да се донети закони не примењују. Издвојио бих оне најизраженије.

Прво, територија Србије је затрапана расутим комуналним отпадом и дивљим депонијама. Врло нездраво и екстремно ружно. Тиме смо једну лепу земљу претворили у велико сметлиште. Друго, у Србији се отпадне воде, комуналне и индустријске, не пречишћавају, већ се слободно испуштају у речне водокове. Такође, нездраво и врло ружно. То јесте најбољи начин да се наруше природне еко-хемијске равнотеже успостављане кроз геолошко време које се мери милионима година.

Сродно овом проблему је и небрига према акумулацијама вода која се користе као сировина за производњу пијаће воде. Њихово претварање у купалишта, градња различитих објеката, као и пољопривредни поседи у приобаљу, доприносе еутрификацији ових вода, односно доводе до трајног загађења. Питање у коликој мери постројења за производњу пијаће воде могу довољно ефикасно да пречисте тако лошу сировину.

Нема контроле издувних гасова из индустријских постројења, термоелектрана и домаћинстава. Због тога је квалтет ваздуха, посебно у зимским месецима, у великом броју градова на екстермно ниском нивоу. То представља директан атак на здравље људи и доприноси скраћењу животног века становника наше Земље.

У Србији постоје многа места у која су изливене дуготрајне органске загадјујуће супстанце (ПОПс хемикалије) и нерегистрована складишта која су ван било какве контроле ових токсичних, канцерогених и често мутагених и терогених супстанци.

Биодиверзитет се перманентно нарушава. Површине посечених шума су много веће од оних новопошумљених.

И оне малобројне институције задужене за праћење нивоа загађења ваздуха, земљишта и воде, као што је Агенција за заштиту животне средине, су потпуно политизоване. На тај начин се губи смисао њиховог постојанаја. И много тога другог би се могло навести у овом списку.

Како оцењујете ангажман власти на решавању проблема животне средине и екологије?

- Из претходног проистиче одговор и на ово питање. Кратко речено, минималан или ни толики. Не треба много мудрости да се закључи да сви наведени проблеми заправо и проистичу из непосвећеноти власти овом најживотнијем питању. Врло је тешко објаснити одакле потиче толика упорност у нечињењу у области која је у развијеним државама најважнија. Еколошка свест грађана јесте на ниском нивоу. Али, зар власт није та која би требало да ради на њеном развијању и да на тај начин буде корективни фактор? Врло је штетно ако се власт тако не постави и крене логиком да јој посвећивање животној средини не доноси политичке поене, односно не повећава број присталица.

Како разрешити противречност између технолошког развоја и очувања животне средине?

- Најпре поштовањем већ донетих закона. Не мора баш све да се диже на строги ниво “зелене хемије”, али морала би да се уведе јача контрола. Финални производи морају да буду еколошки исправни. Такође, њихова употреба не би смела да производи негативне еколошке ефекте. Из фабричких постројења не сме да се испушта штетни отпад у животну средуну. При том мислим на гасове, чврсти и течни опад, и наравно отпадне воде. Произвођач који се не придржава ових правила не треба ни да се бави производњом. У супротном, може се рећи да даљи технолошки развој губи сваки смисао.

У којој мери смо угрожени од климатских промена и ко им највише доприноси?

- Климатским променама, укључујући и нарушавање стратосферског озонског омотача, важног за спречавање продора штетних УВ Б зрака који се емитују са Сунца, највише доприносе велике земље са својим фабрикама и постројењима. Србија је мала земља. Мишљења сам да упркос раду њених термоелектрана, она нема капацитета да на глобалном нивоу значајније допринесе емисији оксида угљеника и других гасова одговорних за ефекат “стаклене баште”, или гасовитих органских једињења које доприносе стварању “озонских рупа”.

Да ли на свету нема довољно природних ресурса за све или је у питању неправедна расподела добара?

- Ни у ранијим историјским епохама, а ни данас, не постоји равномерна и равноправна расподела добара, па ни природних ресурса међу државама и народима у свету. Тога нема ни у богатим капиталистичким земљама, а тога нема, нити је упрошлости било, ни у земљама које су словиле за социјалистичке или комунистичке. Тога никада није било, нити сада има и у Србији. Интересантан је пример Кине, која је устројена на комунистичким принципима, а у којој су разлике између богатих и сиромашних екстремно велике. Када говоримо о разликама и расподелама природних ресурса међу државама, оне су толике да би се могле окарактерисати као неприродне и нехумане. Не верујем да ће у блиској, па и у даљој будућности доћи до било каквог уравнотежења.

Шта је потребно да се развије еколошка свест?

- Подизање еколошке свести грађана је предуслов за започињање решавања еколошких проблема у Србији. Грађани са изграђеним сензибилитетом за животну средину ће изнедрити и власт која ће бити посвећена животној средини. За сада је тај ниво врло низак, као што је ниска и посвећеност власти том питању. Оно што је посебно лоше је чињеница да процес подизања еколошке свести грађана није ни започет. У основним и средњим школама готово да и нема предмета који су директно или имплицитно повезани са животном средином. Не организују се ваннаставне активности које би, рецимо, укључиле пошумљавање голети или чишћење речних токова, или јавних површина поред саобраћајница. Примера ради, у основном образовању Јапана, око педесет процената предмета је директно или индиректно посвећено животној средини. У нашим вртићима и у породици сродне теме готово да и не постоје. Наша Црква и не покушава да својим верницима приближи значај очувања здраве и лепе животне средине.

С друге стране, највећи еколошки преступи, чак и они на који су граници кривичних дела, остају врло често некажњени. Стиче се утисак, да Србија још и добро изгледа, ако се има у виду да је у њој свако еколошко злодело дозвољено.

У какву еколошку будућност верујете?

- Сањам Србију у којој и најмање проширење поред пута није претворено у дивљу депонију. Сањам Србију са рекама у чијим приобаљима нема пластичних боца и пластичних кеса, Србију са чистим планиским речицама без некаквих хидро електрана. Прижељкујем Србију у чијим градовима и у зимским месецима удишем чист и незагађен ваздух. Волео бих да видим како високу казну плаћа неко ко је из свог камиона искиповао грађевински отпад поред пута. А тек градове у Србији у којима нема расутог смећа око контејнера и на зеленим површинама стамбених насеља, и у којима фасаде зграда нису ишаране којекаквим шкработинама. У сновима видим ђаке како суботом одлазе да пошумљавају голети наших планина. Сањам Србију налик бар на околне земље какве су, на пример, Словенија, Мађарска, Хрватска, Чешка или Словачка. Морам и да верујем, мада није лако.

Извор: Директно

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ