lat

Један дан живота


ПОДЕЛИТЕ:

Док се људи са инвалидитетом у свету боре за унапређење положаја и остваривање права на још вишем нивоу, у Србији се још нисмо изборили за то да нас друштво у коме живимо третира као равноправне грађане.

Србија је земља у којој, по свему судећи, ми, особе са инвалидитетом имамо право на само један дан живота. Тај дан је 3. децембар, Међународни дан особа са инвалидитетом. Тог дана можемо да затражимо све и исто тако можемо да чујемо мноштво обећања и оправдања зашто све оно што би нам побољшало квалитет живота није остварено.

Наравно да су та обећања и оправдања једно велико ништа јер су их давали и дају дилетанти без конкуренције, који су себе називали и називају министрима за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, почев од баштована из Јовањице, преко шофера гувернерке, за кога су екстемитети исто што и гениталије, закјучно са актуелном госпођом, којој је много важније да јој се боја епидемиолошке маске слаже са бојом хаљине од тога како живе особе са инвалидитетом.

Дакле, чим прође 3. децембар ми као грађани престајемо да живимо. Но, колико год систем радио на томе да нас успава и маргинализује, под тепих се не могу гурнути проблеми и питања који нас оптерецују.

Кад мало боље размислим, постављање било ког питања било којој институцији у овој земљи је бесмислено, кад у Србији сва питања треба усмерити ка њему, човеку са којим је у ствари и почео наш свеукупни суноврат, па... Председниче Србије, питам вас!

Зашто сам пре неколико месеци, у намери да се распитам о процедуралним питањима везаним за инвалидску пензију у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Одсек за особе са инвалидитетом морао да позовем ни мање ни више него једанаст бројева телефона, да бих се на крају вратио тамо одакле сам и кренуо не добивши никакав одговор?

Зашто је у годинама „свенародне ренесансе“ и „златног доба“ инвалидска пензија 17.000 динара?

Зашто особе са инвалидитетом старије од 18 година немају право на бањско лечење? То није немогуће - до 2012. године, то право је важило једном у пет година.

Колико је особа са инвалидитетом запослено у оних сто фабрика које сте ви лично направили и отворили?

Зашто, на пример, обреновачки властодршци понижавају и игноришу тамошње Друштво за дечију и церебралну парализу уз поруку да ће сви проблеми које ова организација има бити решени чим колективно приступи СНС-у?

Пошто сте Ви господар свих министарских и директорских портфеља, хоћете ли тражити смене свих одговорних у установама за смештај особа са сметњама у развоју, у којима су према доступним извештајима те особе чак стављане и у металне кавезе?

Држава може пред нама, нашим потребама и обавезама које је дужна да нам испуни да жмури колико хоће, мозе да нас смешта и у сабирне центре, ми даном рођења нисмо и никад нећемо пристати на један дан живота.

Ми ћемо ипак доћи до нашег циља, позваћемо све грађанке и грађане Србије, као и европске институције, да буду наши партнери у процесу стварања достојанствених услова за живот особа са инвалидитетом. Тај дан није далеко.

Небојша Кромпић, члан Главног одбора Демократске странке

Извор: Директно

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ