Иван Вујачић - Члан Политичког савета и Главног одбора Демократске странке

Током година познанства и пријатељства био сам сведок промена његовог светоназора. У студентским данима био је радикални левичар, марксиста, праксисовац и студентски лидер који је већ био маркиран од власти као дисидент. Било му је суђено из политичких разлога. Боравак у иностранству на докторским студијама га је полако померао ка све већем удалајавњу од радикалне левице. Касније, док је живео у Немачкој, није само писао своје радове већ је и преводио значајне ауторе (Вебер, Хусерл). Није престао са политичким ангажманом у Београду. На суђење “шесторици” 1984. године, довео је познату лидерку Зелене странке Петру Кели. Није прошло много година од тада до пада Берлинског зида и оснивања Демократске странке.
Ђинђић је један од ретких који није имао илузије да ће режим Слободана Милошевића бити лако смењен. На самом почетку деловања Демократсе странке питао сам га да ли је свестан да Милошевић неће мирно сићи са власти. Одговорио ми је потврдно. Није га то поколебало. Постављао је кључна питања и циљеве и феномене посматрао кроз њихову призму. Схватио је да у условима Милошевићевог режима истинска политика као делатност није могућа, већ да се политика мора схватити као револуционарно средство за смену режима као предуслова за фундаменталну промену друштвеног система. Схватао је да је неопходна масовна организација и присуство у јавности. На та два поља је предано радио.

Није имао високо мишљење о интелектуалцима из разлога што је сматрао да нису спремни да се довољно масовно, организовано и посвећено супротставе погубној политици која земљу води у пропаст. Ни интелектуалци нису имали баш високо мишљење о њему. Његове изјаве су често тумачене на његову штету. Сем током демонстрација 1996 -1997. није био популаран ни у народу, што због несхватања, што због његове демонизације од стране режима. Није му то пријало јер су му били неопходни и разумевање и популарност да спроведе високо постављене циљеве. Стицај околности је био такав да су се пред Србијом на унутрашњем плану поставила три велика задатка истовремено: обнова (отклањање последица бомбардовања и санкција), транзиција (реформе ка тржишној привреди и европском друштвеном уређењу) и постепено достизање стандарда добре владавине. Започео је рад на сва три у условима институционалне несређености, брзог разлаза са далеко популарнијим Коштуницом, постојања велике коалиције са бројним малим странкама и недефинисаним односима на нивоу земље због тежње Црне Горе за одвајањем. Све то га није поколебало јер је сматрао да ће брзо моћи да Србију поведе у иреверзибилни процес модернизације. Био је због тога спреман да политички жртвује позицију премијера и позицију Демократске странке у власти и изгуби следеће изборе. Сматрао је да треба служи Србији, а не она њему.

Ни док је био у опозицији, ни док је био премијер, није подстицао идолопоклонство. Широко се консултовао, а сарадници се нису снебивали да му се супротставе. Било је и бурних неслагања и преоштрих речи, али није дозвољавао да то ремети његове личне односе према сарадницима. У неким ситуацијама на Председништву Демократске странке је био надгласан. Његова основна слабост, по мом мишљењу, била је та што често није добро процењивао људе исказујући једну дозу готово дечачке наивности. Многи од оних које је пријатељски прихватио су га издали, напустили и касније се према њему поставили непријатељски.

Србија га је заволела тек када је убијен. Многи себе сада убеђују да су га подржавали иако доказано нису. Србија га је суштински заборавила претварајући га у симбол, а затим у алиби. Колико сте пута чули да би све било другачије да није убијен ? Ђинђић би такву тврдњу сматрао депласираном. Он би уместо тога питао : “Где сте сада и шта ћете да урадите поводом тога?”

Иван Вујачић 
Члан Политичког савета и Главног одбора  Демократске странке