ћир

Intervju sa Zoranom Ðinđićem


PODELITE:

To je koncept Srbije kao zemlje jake, srednje građanske klase, finansijski stabilnih, nezavisnih porodica, dobrog obrazovanja, dobrih struka, stabilnog socijalnog osiguranja, besplatnog osnovnog i srednjeg obrazovanja. Konačno, zemlja sigurnih i bezbednih ulica, zemlja nekorumpirane policije i brzog sudstva.

Priredila: Gorica Mojović

U današnjem virtuelnom svetu moguće je zamisliti i izvesti sve što poželite, toliko uverljivo da izgleda stvarno. Uostalom, naučnici su odavno uspeli da pomoću slika “dešifruju” glasove – potencijalne – velikih umova. U novinarstvu, pak, nije nikakva novost zamišljeni intervju, bivalo je, ranije više nego sada, takvih razgovora u kojima se stavovi i misli značajnih ljudi stavljaju u kontekst današnjice. Tako je na području bivše SFRJ, u vreme početka otklona od socijalizma, bila izuzetno sprovedena akcija “Šta bi Marks danas rekao”, koja je kasnije manje uspešno demonstrirana i sa još nekim izuzetnim ljudima.

Od ubistva premijera Zorana Ðinđića prošlo je 17 godina. Posle šoka u kojem su se zatekli i njegovi poštovaoci i dotadašnji protivnici, Srbija je ušla u jedan neprekinuti put lutanja i manjeg ili većeg udaljavanja sa puta modernizma, za koji se beskompromisno zalagao nesumnjivo najznačajniji lider ne samo Demokratske stranke posle obnove, već i same Srbije.

Dakle, šta bi Ðinđić, na koga se danas pozivaju i njegovi arheprotivnici, rekao? Forma intervjua je, jednostavno, najzgodniji način da se, s jedne strane, sublimišu pitanja, situacije i stanja u kojima je Srbija bila s kraja prošlog i početka ovog veka i milenijuma a gde je danas, a sa druge da se na prigodan način podsetimo mudrosti, širine, živosti i hitrine duha Zorana Ðinđića.

* Svojevremeno ste izjavili: “Ako sa Miloševićem uđemo u 21. vek, ja se više neću baviti politikom!” Vi ste bili kreator rušenja tog režima. Zašto vam je bilo važno da se to desi pre prelaska u novi vek?

Moje čvrsto uverenje je da smo mi kao narod 20. vek prokockali. Mi smo ga izgubili zabavljeni pogrešnim eksperimentima. Jedan eksperiment je bio Jugoslavija, drugi je bio komunizam. Mi smo, praktično vreme od 1914. do 2000. izgubili. Nismo se u tom periodu bavili unapređenjem svog naroda nego organizacionim formama koje su nas svakih dvadeset godina bacale u novi rat i vraćale sto godina unazad. Zbog toga se mi ne možemo ponašati kao da normalno nastavljamo život.

Narod se 5. oktobra opredelio za ubrzanje istorije, a ne za ideju običnog diskontinuiteta.

* Šta je bila Vaša osnovna ideja posle 5. oktobra, šta je to više od običnog diskontinuiteta?

Mi moramo da počnemo najsveobuhvatniji postupak modernizacije naše države od vremena kada je knez Mihailo ubijen upravo zato što je to hteo, što je hteo da dovede strance, da dovede naše ljude iz Beča i Budimpešte i da modernizuje jednu orijentalnu državu kakva je tada bila Srbija, koja je počivala na ličnim vezama, na klanovima, na interesima.

NJegova ideja bila je da po uzoru na tada naprednu austrougarsku administraciju modernizuje i srpsku. I jedan od razloga što je bio neomiljen i što je bio ubijen jeste i taj.

* Šta bi, po Vašem mišljenju, ta modernizacija Srbije trebalo da obezbedi građanima Srbije?

To je koncept Srbije kao zemlje jake, srednje građanske klase, finansijski stabilnih, nezavisnih porodica, dobrog obrazovanja, dobrih struka, stabilnog socijalnog osiguranja, besplatnog osnovnog i srednjeg obrazovanja. Konačno, zemlja sigurnih i bezbednih ulica, zemlja nekorumpirane policije i brzog sudstva.

* Kako da se formira ta srednja klasa? To svakako ne može bez inostranog kapitala, stranih investicija?

Pitanje je želimo li mi da budemo zemlja jeftine radne snage, neka vrsta radničkog predgrađa Evrope s mogućnostima brze zarade i velikih rizika ili želimo da budemo zemlja visokokvalifikovane radne snage, zemlja u kojoj radna snaga nije malo plaćena, zemlja koja privlači investicije svojom stabilnošću, dobrim zakonima i institucijama.

* Kako ćemo to da postignemo? Kapital ima svoja pravila, tržište je neumoljivo.

Mislim da je priča “pusti tržište jer će ono samo da reguliše svoje odnose”, priča za malu decu. Postoji samo nekoliko zemalja koje su posle 200 ili 300 godina u prilici da njihovo tržište funkcioniše na normalan način, a da ljudi ne umiru od gladi zbog takvog tržišta.

* Šta ćemo mi da radimo? Da se odreknemo tržišnih principa?

Mi moramo vrlo pažljivo da ocenimo koliko možemo, a da ne opteretimo sve građane Srbije kroz porez, da usmerimo novac prema onim socijalnim kategorijama koje su, ne svojom krivicom, došle u situaciju da ne mogu da žive od svojih primanja. To su penzioneri, to su socijalna davanja, to su one budžetske funkcije kao što su zdravstvo, školstvo, sudstvo, policija. Mora da se vodi pažljiva politika u odnosu na te delove društva jer oni će u tržišnom poslovanju, gde pobeđuju oni koji imaju oštrije laktove, biti gubitnici tranzicije. To ne sme da se desi.

* Objasnili ste neke stvari koje se tiču ekonomije. Pretpostavljam da se Vaša priča o reformama ne završava samo na tim pitanjima. Šta je suštinski cilj reformi o kojima neprestano govorite?

Reforme nisu same sebi cilj. Ni moderna Srbija nije sama sebi cilj. Radi se o ljudima koji u Srbiji žive, radi se o njihovim sudbinama, o njihovim ličnim potencijalima, radi se o tome koliko mi možemo svojim delovanjem da omogućimo da oni pomognu sami sebi. Naš najveći, a možda i jedini nacionalni potencijal, jedina razvojna mogućnost jesu naši ljudi. NJihova snalažljivost, pamet, energija, njihov zdrav egoizam, želja za ličnim i porodičnim uspehom. Taj potencijal se danas poništava medijskim zaglupljivanjem, nasrtajima na školstvo, univerzitet, političkim primitivizmom.

* Kako su ti ljudski potencijali u Srbiji ugušeni? Kako je taj politički primitivizam ovladao našom javnom scenom?

Mi imamo problem s tim što su naši političari suviše egocentrični i samozaljubljeni i misle da sve postoji samo zbog njih. Na zapadu, kroz razvoj njihovih demokratskih društava, lider je činovnik naroda i nacije i on je održiv samo ukoliko vodi napred, u onoj meri u kojoj on daje neki plan gde nacija može da uspe. Može da pogreši. Onog trenutka kada on neki svoj interes stavi iznad interesa nacije i kaže: mada sam ja postao problem, ja neću da se sklonim jer, eto, ljudi me podržavaju, on gubi kredibilitet.

* Ako se političari tako ponašaju, ko se onda uopšte usuđuje da se bavi politikom?

Najveća opasnost od jednog pesimističkog opisivanja politike je u tome da pošteni i časni ljudi ne žele da se bave politikom jer je politika nešto loše i kroz medije je prikazana kao nešto loše. Onda se praktično događa jedna dobrovoljna negativna selekcija da oni koji imaju dobro mišljenje o sebi i svom moralu kažu: “Neću da se bavim politikom jer su političari korumpirani, političari su lopovi, prevaranti.” I onda zaista nema dovoljno dobrih ljudi koji bi preuzeli odgovornost za nešto što je najvažnije, a to je opšte dobro.

* Kad smo već kod opšteg dobra, poznat je Vaš stav da Srbija treba da bude deo Evropske unije jer je to garancija prosperiteta. Vi imate i izvesne zamerke na delovanje Evropske unije?

Danas znamo da je vizija evropskog jedinstva, evropske porodice, “sjedinjenih država Evrope” postala veoma stvarna i da Evropljani, pripadnici takozvanih suštinskih evropskih naroda, mogu zadovoljno sesti za isti sto i reći: “Obavili smo veliki posao.” Ali ostaje pitanje da li je cela Evropa prisutna za tim stolom?

Govorim o Balkanu. Pitanje je kako prevladati proces razjedinjavanja, nedostatak kohezije i integracije u ovom važnom regionu.

Odgovor je sličan onom koji je dat Evropi 1945: Treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred, nešto što je veće od “business as usual”, veće od računice, od privrede, koja je za mene najvažnija stvar. Za većinu ljudi radi se o identitetu. Reč je o duši, a ne o materijalnom, a po meni ideja evropskih integracija je velika ideja – ukoliko ona propadne, crni dani dolaze za Balkan, bez svoje celovitosti, Evropa neće biti stabilna i neće moći igrati vodeću ulogu u svetskoj istoriji.

Moja poruka je sledeća: Naravno da odlučuju pozitivne snage u samim zemljama Balkana, ali nama je potrebna i pozitivna energija iz Evrope. Ova energija se ne sme svoditi na materijalne stvari, ona mora sadržati idealizam i emociju.

 

PRATITE NAS

Postani član

KATEGORIJE