lat

Чекања у реду за жртве


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Биљане Максимовић за Данас

Колико самообмана и лажи смо спремни да гласно кажемо потискујући истину све док не постане нечујна и неделатна?

Када ће се из нас отети признање, стрепња, увереност: „Да, ја сам следећи(а).“ Шта и ко нам мора урадити лоше, пре него што схватимо да нисмо рођени да преживимо, већ да живимо. И, коме и чему подређујемо дар, дане, снагу, наду?

Мера нам није својство. Трпљење нам је постало средство опстанка. На развалинама и идеологија и догми, у Србији се ствара нова. Налик је оној комунистичкој. Не греши парија, греше појединци. Све фанатичнији смо у правдању очигледно погрешног. Чим је Александар Вучић успео да се постулира као врховни арбитар, најмоћнији, најмеродавнији, најобразованији, најраднији, најпоштенији, људи су полако одступали корак по корак и од својих обриса и назнака, утврда знања и етике. Постајали су војници-редови, службеници, поданици, они који чекају.

Ствари су овде постављене тако да је сваки пораз за њега животни. Када се живот брани, онда су и средства коришћена мање-више легитимна. Стога, отпуштени радници нису чак ни одређен број злохудих судбина, они су опозиција у радничким комбинезонима. Деца растрзана од бриге због чињеница да незнање новцем може постати узорна врлина су изманипулисана шачица. Жртве сексуалних предатора су обесне и доконе беспосличарке, пиромани у згаришта претварају према заслузи.

Између криминала и правде, ненормалности и нормалности, аутократије и демократије, аморала и морала стоји воља једног човека и наша слабост, отупљеност и неодлучност. Чињенична истина обогаљена је информативном манипулативном обрадом. Истинољубље и правдољубље нису социјалне и моралне одреднице политике која се овде води. Вучићева догма нас лишава социјалног садржаја, не даје перспективу људских могућности, само устајалу реку и илузија да се линија спајања са блатњавом обалом зове хоризонтом. Зато је престало бити питање постанка, битније је остати изван.

Можемо негодовати гласно у своја четири зида што се стоти пут репризира „Породично благо“: Када и где ћемо рећи да неки нови предложак, неинвентиван и злоћудан праве браћа Мали, браћа Вучић, сестра и брат Брнабић, тата и син Стефановић? Можемо себи наметнути лаж. Она нас неће спасити од могућности да следећег дана ми будемо жртве. На овај или онај начин. Отпуштањем, пребијањем, одузимањем, затварањем.

Поделе се не праве и не генеришу да остану зацементиране. Смисао њихов је у показивању колико је преостало од различитости. Егзарх и монарх их не воли. Морају се учинити, макар, невидљивима. Не постоји тиха оданост. Постоји тихо одумирање. Зато није у реду, данас, бити у реду да нам се деси. Оно је већ ту. Лоше. Са громогласном тишином (п)остаје пораз.

* Ауторка је шефица Инфо службе Демократске странке

(Извор: Данас)

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ