Биро: Ђинђић – неспорни прагматични геније

1. Како видите процес свеукупне демократизације друштва, где смо данас?

Оно што доживљавамо данас у Србији се пре може назвати де-демократизацијом, него демократизацијом. У извештајима Фреедом Хоусе, Србија од 2014. године показује силазни тренд, да би 2018. испала из категорије „Слободних земаља” и била сврстана у „Делимично слободне”, а 2020 у “Хибридни режим” (који се најједноставније дефинише као држава у којој постоје избори, али нема демократије).

И оно мало демократских институција с муком успостављених 2000. је урушено. Сва регулаторна тела и независне институције су запоседнуте од партијских послушника; реформа правосуђа је враћена у рикверц; партијска држава је ушла у сва државна предузећа и запосела је све државне медије; приватни медији су покуповани сумњивим трансакцијама државних пара и дошли су такође под контролу режима; а власт се преузима у целој земљи и по хоризонталној и по вертикалној оси – куповином одборника, уценама и притисцима.

Скупштина – врховни законодавни орган, је прво обесмишљен тако што је дебата онемогућена стављањем стотине амандмана од самих предлагача (што није виђено нигде у свету), како би се спречила опозиција да изнесе критичке ставове. А, садашња Скупштина уопште више не личи на институцију која контролише извршну власт и у којој се воде дискусије о кључним темама уређења друштва, већ је постала чопор разјарених бесних паса који по команди јуришају на свакога ко се усуди да укаже на непочинства власти. Поред тога, и предизборни и изборни процес постали су до те мере нерегуларни, да је велико питање да ли би у Скупштини уопште било опозиције, чак и да није било бојкота.
Но, оно што је најдеструктивније у овом режиму је што је вредносни систем темељно поремећен – постало је важније бити члан владајуће странке, него бити вредан, образован и интелигентан. А, поштење је постала потпуно сумњива вредност.

2. Има ли наде?

Без имало жеље да кривицу свалим на народ, морам да укажем на неке неоспорне чињенице. Наш грађанин није никада у својој историји искусио врлине демократије – није искусио државу која ради за њега, већ само државу која ради за власт; није искусио независно правосуђе пред којим су сви људи једнаки; није искусио фер услове у тржишној утакмици; није искусио објективно новинарство које критикује грешке власти, при чему та критика производи и корекције понашања власти. У томе је једним делом и кривица данашње опозиције, јер је вршила власт између 2004. и 2012. године. Стога наш грађанин нити разуме шта је то истинска демократија, нити му се понуда продемократских странака чини примамљивом. Он тражи Вожда. Подсетићу вас на једно од последњих истраживања Демостата, где се са тврдњом „Овој држави потребан је јак вођа коме ће народ веровати и кога ће следити“ слаже чак 54% испитаника, уз још 20% који се углавном слажу! То је константа која није резултат Вучићеве владавине, већ је створила Вучића и коју Вучић обилато користи.

Шта преостаје продемократским странкама? Једино дугорочна едукација и упоран рад на просвећивању народа. Али, за такав рад неопходни су слободни медији и општа атмосфера у друштву коју, нажалост, немамо и која није ни на видику.

3. Колико су сада актуелне друштвене теме које је отварао Зоран Ђинђић?

Зоран је апсолутно био свестан свих проблема демократизације о којима сам говорио. Он је био неоспорни прагматични геније. Али, будући свестан да је тај процес исувише спор, он је често покушавао да пронађе пречице. Сећам се нашег заједничког путовања у Сарајево 1991. године, на састанак републичких парламентарних странака, када смо водили жестоку дебату. Ја се тада нисам са њим слагао, али данас више нисам сигуран ко је био у праву. Ја сам сматрао да је боље и поштеније да будемо у опозицији, али да васпитамо грађане, него да одступимо од својих начела. На то би ми Зоран одговарао – „Ко прича о поштењу и начелима, нека иде у цркву, а нека се не бави политиком. Када дођемо на власт, ми ћемо се држати својих начела и васпитавати грађане за демократију, али како да дођемо на власт? Ти си наивни идеалиста“. Та дилема данас постаје још актуелнија.

Али, оно што је код Ђинђића био политички прагматизам, код Вучића је обмана и злоупотреба зарад очувања голе власти и зарад интереса његове камариле. Како је то говорио Гистав Ле Бон: „Ко уме гомиле да опчини илузијама, лако им постаје господар, а ко год настоји да их отрезни од илузија, постаје њихова жртва“.

4. Има ли данас следбеника Ђинђићеве политике?

Па, сви који се залажу за истинске демократске вредности, а по мом мишљењу Демократска странка је ту најдоследнија, су следбеници Ђинђићеве политике. Оно што, међутим, мени смета је та кукњава за нестанком Ђинђића која подразумева да без Ђинђића ми не можемо да мрднемо према демократији. То само говори да су и бирачи опозиционих странака ауторитарни, да и они траже Вожда (или контра-Вожда), Великог Тату који ће за њих обавити посао. То чекање Месије – неког новог Ђинђића – нас лишава личне одговорности и неопходности личног учешћа у демократским променама. Свако од нас, у свом окружењу и максималним ангажманом сопствених ресурса мора да се бори против злоупотребе власти, против обмана народа, против неслободе. Само тако можемо стићи до демократије.

Извор: Директно