lat

Ако идеш путем Зорана Ђинђића


ПОДЕЛИТЕ:

Суботње јутро, нешто пре седам сати и порука мог друга Степе из Лазаревца – „Кренуо сам у Београд, покупићу Душана Д. и стижемо у Земун, пред полицијску станицу“.

Зовем Душана, он већ креће таксијем, да не губи време.

Јавља се Срђан – треба ли мени превоз? Нека, брже су својим аутом.

Стижемо сви, ту је и Пеђа К.

Наш друг Љуба је унутра. Душан је већ све предузео што је у том моменту могуће.

Претходне ноћи смо слично реаговали на вест о привођењу нашег омладинца из Лазаревца. Ишли до „двадесет деветог“ са Зораном Л. Наредне вечери већ је и Степин син мета „заштитника јавног реда и мира“… Агонија се наставља те ноћи, наредних дана… Једне пуштају, експресно осуђују, друге држе унутра, треће пребијају, затварају…

Ми смо ту. Збили редове. Пружили руке.

Оно што причамо веће дуже време, сада на делу…

Солидарност је обавеза, императив једне политичке организације, посебно ако носи префикс „демократска“. Нарочито када баштиниш стогодишњу традицију, најстарије странке у Србији. Подразумевајуће – ако идеш путем који је трасирао Зоран Ђинђић.

Јако се добро осећам ових дана јер сам демократкиња, јер на делу показујемо да нема јаза између декларативног, прокламованог и учињеног.

Још боље би било када би се солидарност преливала масовније, када би се пелцер примио и бујао као непопуларна амброзија, нпр.

Некако, задатак нас демократа сада видим у том „васпитавању нараштаја за солидарност“. Личним примером, али и систематичном акцијом. Емпатија, алтруизам, присутност ту и сада за другога, за ближњег, за истомишљеника, али и случајног пролазника, за жене жртве насиља, незаштићену децу, сиромашне и болесне, маргинализоване, тлачене – за све којима је помоћ потребна…

То је велика мисија Демократске странке чији сам део и у чему, са задовољством и посвећеношћу, желим да учествујем.

Ауторка је чланица ИО Демократске странке

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ