Demokratska stranka je od osnivanja, u prvom periodu delovanja, kao i u vremenu nakon svoje obnove, bila nosilac najprogresivnijih ideja u društvu koje je nekoliko puta evoluiralo. I u vreme Kraljevine, i za života komunističke i socijalističke Jugoslavije, tragičnih devedesetih, kao i posle Petog oktobra 2000.godine, Demokratsku stranku su predvodili istaknuti intelektualci koji su svojim rodoljubivim i progresivnim idejama težili da Srbiju uvedu u društvo modernih evropskih država.

Orijentacija Demokratske stranke ka neprekidnom unapređivanju demokratskih vrednosti, socijalnoj pravdi, razvijenoj ekonomiji i modernoj Srbiji privlačila je široke slojeve građanski orijentisanih žitelja koji su u njoj videli nadu u prosperitet, kako lični, tako i celog društva. Demokratska stranka je uvek bila važan činilac političkog života Srbije, kao značajan zamajac vlasti ili, pak, kao snažna opozicija. Sledstveno ovakvoj orijentaciji, naša stranka je uvek imala i veliki broj oštrih političkih protivnika, pa i otvorenih neprijatelja, prvenstveno iz redova krajnjih desničarskih i šovinističkih političkih stranaka i, isto tako opredeljenih, pojedinaca. Nekada je u toj, kolokvijalno rečeno, borbi dobra i zla pobeđivala jedna, drugi put druga strana, ali Demokratska stranka nikada nije poklekla i promenila svoju orijentaciju radi nekog populističkog ili neprincipijelnog cilja. To je ono na šta možemo biti ponosni.

Posle Petog oktobra 2000. godine i početka stvarnog delovanja višestranačja u Srbiji, Demokratska stranka je, u jednom periodu, pokušala da naše društvo oblikuje po modelu modernih evropskih država, sa osnovnim ciljem ulaska u EU, porodicu društava sa razvijenim demokratijama. Izgledalo je da smo na dobrom putu i to je zaplašilo kriminalnu i retrogradnu strukturu, koja ubija Zorana Đinđića, predsednika Vlade Srbije i predsednika Demokratske stranke, simbola svega evropskog i demokratskog. Njegovo brutalno uklanjaje sa političke scene je značilo i kraj zablude o brzom oporavku Srbije i njen povratak u balkanski glib gde se i danas nalazi. Svaka vlada u kojoj nije bila DS ili koja je bila rezultat kompromisa sa političkim neistomišljenicima stavljala je evropski put u drugi plan, povlađujući populističkim principima. Bilo je tu i grešaka članova DS, ali je ipak dominantna činjenica da DS nije mogla do kraja da sprovede svoju politiku, jer nije nikada imala dovoljnu većinu za to.

Dolaskom SNS na vlast, 2012. godine, nakon regularnih izbora (što dovoljno govori o tome da nikome iz DS nije padalo na pamet da manipuliše izbornim procesom kao što to čini današnja vlast), nastaje katastrofalno vreme u političkom životu Srbije. Svaka godina vlasti SNS i njenih satelita značila je krupan korak ka sužavanju demokratskih procesa, jačanju autokratskog vladanja, lažnog evropejstva i još lažljivijeg patriotizma, ukidanju medijskih sloboda i stvaranju sistema vrednosti koji favorizuje laž i nemoral. To je dovelo do toga da danas, na kraju prve četvrtine XXI veka, Srbijom vlada jedan čovek, u stilu južnoameričkih diktatura. Institucije su potpuno nevidljive i nefunkcionalne, sloboda medija ne postoji, a kao dominantne vrednosti nameću se one iz rijaliti emisija. Istovremeno, režimski mediji ubeđuju građane da je Srbija u mnogim parametrima prva u Evropi iako je stvarnost dijametralno suprotna. Kroz medijski mrak, do građana ne dopire istina o raznim aferama vlasti i kriminalu.

Koliko god režim koji danas vlada izgleda čvrst i nesmenjiv u svojoj beskrupuloznosti, istina je sasvim drugačija. Svaka vlast koja se oslanja na ovakav sistem vrednosti pada mnogo pre nego što se to čini, pa će tako biti i sa vlašću SNS. Zbog toga, moramo biti spremni da krenemo u kreiranje sasvim drugačije Srbije, demokratske i prosperitetne zemlje, u kojoj će sve biti podređeno interesima njenih građana.

Demokratska stranka je uvek imala u svojim redovima veliki broj visokoobrazovanih članova, među kojima su značajan broj činili vrhunski intelektualci, naučnici, književnici, umetnici, tako da je pluralizam mišljenja uvek bio duboko izražen. Mnogi od članova, čiji stavovi nisu bili prihvaćeni u okviru DS, napuštali su stranku i osnivali nove političke organizacije. Takvih političkih subjekata danas je ogroman broj na političkoj sceni Srbije, tako da se sa punim pravom može reći da bi višestranačje u našoj zemlji bilo veoma oskudno da nije bilo DS i njenih članova.

Nažalost, posle 2012. godine, pokazalo se da postoje i takvi članovi DS koji su spremni da ’’prodaju veru za večeru ’’ i oni su danas istaknuti funcioneri SNS.

Iako to može izgledati apsurdno, napuštanje Demokratske stranke, koje je izraženo nakon gubitka vlasti, predstavlja, u suštini, koristan proces njenog pročišćenja. U njoj su ostali oni nepokolebljivi, duboko privrženi demokratskim principima, oni koji su spremni na rizike odupiranja i otvorenog suprotstavljanja ovoj beskrupuloznoj vlasti. Ljudi na koje se uvek može računati. Sve ovo ukazuje da DS u budućnosti ne sme sebi dozvoliti da kvalitet podređuje kvantitetu.

Demokratska stranka je uvek bila značajan politički činilac na ovim prostorima zahvaljujući, između ostalog, i činjenici da je imala ciljeve kojima je težila u svim važnim oblastima. Skoro desetogodišnjim delovanjem ovog režima stvoreni su problemi koje će biti teško rešiti. Iako se marketinška kampanja ubeđivanja građana o epohalnim rezultatima ove vlasti vrši neprekidno preko režimskih medija, sasvim je jasno da je stanje stvari potpuno drugačije i da je veoma teško dijagnostikovati da li je najveći problem spoljna politika i lažno evropejstvo, monetarna politika zaduživanja, kriminal i korupcija, stanje ekologije, zastareli energetski resursi, devijacije u MUP i namenskoj industriji, očajan položaj radnika ili situacija u zdravstvu, zapuštena kultura, prosveta i nauka...

Resorne odbore Demokratske stranke čine izuzetni stručnjaci u svojim oblastima, profesori univerziteta, doktori nauka, diplomate, bivši istaknuti članovi. Njihov doprinos u izradi strategija i programa DS je uvek bio neprocenjiv. Sada, kada smo u opoziciji, moramo jasno znati koji su nam ciljevi u svim oblastima, a koje ćemo početi da realizujemo čim preuzmemo odgovornost za upravljanje državnim institucijama.