Звали су га Чика Љуба или Љуба Мрав. Својим животом постао је не само узор својој странци, већ и симбол једног времена. Рођен 1863, у време док се отомански барјак још вијорио на Београдској тврђави, умро је 1940, у предвечерје рата који је уништио државу, чији је најдоследнији заштитник била његова странка, и друштво у коме је његов живот сматран за пример врлине. Живео је на Врачару.Љубомир Давидовић био је први српски политичар који се у потпуности одшколовао у својој земљи. Завршио је природни одсек на Филозофском факултету Велике школе и био је професор гимназије у многим местима у унутрашњости Србије. Био је и професор престолонаследнику Александру Карађорђевићу. Љуба Давидовић се оштро супротстављао Александровој владавини, нарочито диктатури уведеној 1929, али су све време били у добрим личним односима.Политички сазрео у доба када је Народна радикална странка већ била на власти, био је један од првака њеног другог поколења, које се 1901. одвојило од странке. Године 1912. постао је вођа Самосталне радикалне странке, али је и пре тога био министар (просвете, у два наврата 1904. и 1914), председник Народне скупштине и председник Општине Београдске (1909).У страначком вођству наследио га је 1940. Милан Грол. Фондација Демократске странке данас носи његово име.

Љубомир Давидовић

Рођен је 1876. у Београду. Школовао се у Првој мушкој гимназији и на Филолошко-литерарном одсеку Филозофског факултета у Београду, где је и дипломирао 1899. Потом две године проводи у Паризу на студијама књижевности и позоришта. Прво запослење му је било у Народном позоришту у Београду на месту помоћника драматурга. Посао драматурга обавља од 1903. до 1906. Потом се посвећује просветном раду, поставши професор француског језика у Првој гимназији. Просвету напушта 1909. године, када је постављен за управника Народног позоришта у Београду. У току Првог светског рата обавља дужност шефа српског Прес-бироа у Женеви.&nbsp;После рата се враћа на место управника Народног позоришта, где остаје све до 1924. Те године започиње његова дипломатска и политичка каријера - прво је постављен на место подсекретара у Министарству иностраних дела, а затим и на место амбасадора Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Турској. За посланика у Народној скупштини Краљевине је изабран 1925. на листи Демократске странке. Три године касније постао је и министар просвете, а на тој дужности остаје до јануара 1929. године. По престанку министарског мандата организује оснивање Коларчевог народног универзитета, на чијем челу је био од оснивања до почетка Другог светског рата. Милан Грол је пре Другог светског рата, поред низа књижевних есеја и политичких чланака, превода с француског, либрета за оперу, објавио "Позоришне критике" и "Из предратне Србије", а 1952. низ портрета првих глумаца под насловом "Из позоришта предратне Србије". После Гролове смрти, објављене су посмртно три књиге: "Лондонски дневник", "Искушења демократије" и "Кроз две деценије Југославије".&nbsp;Милан Грол је пре Другог светског рата, поред низа књижевних есеја и политичких чланака, превода с француског, либрета за оперу, објавио "Позоришне критике" и "Из предратне Србије", а 1952. низ портрета првих глумаца под насловом "Из позоришта предратне Србије". После Гролове смрти, објављене су посмртно три књиге: "Лондонски дневник", "Искушења демократије" и "Кроз две деценије Југославије".

Милан Грол

Рођен је 14. јула 1930. у Топлици на југу Србије, а рано детињство провео је у Скопљу где му је отац службовао. Након фашистичке окупације 1941. његова породица је заједно са осталим српским породицама протерана у Србију. Током Другог светског рата живи као избеглица у Мердару и полаже ниже разреде гимназије. Након рата наставља гимназију у Куршумлији и Прокупљу. Као осамнаестогодишњи гимназијалац ухапшен је и без оптужнице и суђења провео је 20 месеци у затвору и логору на Голом отоку. По изласку из логора полаже матуру у Прокупљу и уписује студије филозофије на Филозофском факултету у Београду. Већ као студент објављује књижевне критике и филозофске текстове и упоредо посећује предавања из позоришне режије на Позоришној академији. Дипломира 1954. и одлази у Крушевац где током три године предаје филозофију и психологију у Учитељској школи и крушевачкој гимназији. Са групом интелектуалаца у Крушевцу покреће часопис Багдала, режира позоришне представе и пише позоришне критике. У том периоду успешно студира и право на Правном факултету у Београду.&nbsp;&nbsp;По повратку у Београд бави се школским и педагошким реформама у Заводу за школство и Педагошком институту. На позив својих професора учествује на конкурсу за асистента на катедри за филозофију и, упркос супротстављању Универзитетског партијског комитета, бива изабран 1960. Одбранио је докторску тезу из области логике друштвених истраживања на Филозофском факултету у Београду. Предавао је историју социјалних и политичких теорија на Одељењу за филозофију и социологију. У том периоду је активан у редакцији часописа "Филозофија", савету часописа "Праксис" и одбору Корчуланске филозофске школе која је у то време једно од најпрестижнијих места окупљања филозофа у свету. Јануара 1975. Скупштина Србије доноси неуставну одлуку којом проглашава Мићуновића, заједно са седам колега професора, политички неподобним за професорски рад и, упркос једнодушном протесту универзитетских колега, бива уклоњен са Универзитета.&nbsp;Тек након петнаест година се враћа свом професорском раду. Био је члан многих стручних часописа, држао је предавања на универзитетима у Америци и Немачкој, а објавио је пет књига и преко 100 научних радова. Због немогућности било какве интелектуалне активности у Југославији после протеривања са Факултета, крајем седамдесетих година је боравио на Универзитету у Констанцу у Немачкој. По повратку, бавио се научним радом у Институту за филозофију и социјалну теорију у Београду, а директор Института био је у време кад је Институт представљао центар демократске, политичке и друштвене мисли у земљи. Као члан Југословенског форума за људска права од 1988. се посвећује ослобађању политичких затвореника и реформи кривичног права и кривичног процеса. Политичку каријеру је започео на Филозофском факултету када је, 1968. године, био један од вођа студентског покрета и играо једну од кључних улога током демонстрација као председник Акционог одбора. Због ових активности био је ухапшен, одузет му је пасош и забрањено му је да предаје на универзитету и објављује радове у Југославији. Иницирао је 1989. са групом дисидената оснивање Демократске странке − прве опозиционе странке у Србији. На Оснивачкој скупштини 1990. је изабран за председника Демократске странке, а реизабран је 1992. Поднео је оставку на ову функцију 1994. Са групом истакнутих интелектуалаца, 1994. је формирао Фонд "Центар за демократију", невладину организацију за развој цивилног друштва и невладиних организација, грађанско образовање и припремање политичких и друштвених реформи.&nbsp;Покреће часопис "Дијалог" и учествује на бројним домаћим и међународним политичким скуповима. Године 1996. оснива нову политичку партију − Демократски центар, и бива изабран за њеног председника. Почетком 1999. иницира формирање коалиције ДАН коју су чиниле странке Демократски центар, Демократска алтернатива и Нова демократија. У септембру 1999. је позвао све опозиционе странке у Србији на уједињење организујући "Округли сто опозиционих странака у Србији" који је резултирао стварањем коалиције ДОС (Демократске опозиције Србије). На првим вишестраначким изборима у Србији изабран је за посланика Скупштине Србије. Као републички посланик, изабран је за делегата у Већу Република Савезне скупштине бивше Југославије од 1991. до 1992. На савезним изборима 1992. је изабран за савезног посланика на листи Демократске странке. Као члан опозиционе коалиције "Заједно", поново је изабран за савезног посланика у Већу грађана Савезне скупштине 1996. На савезним изборима 2000. године, као један од лидера коалиције ДОС, још једном је изабран за савезног посланика у Већу грађана Савезне скупштине. Након победе Демократске опозиције Србије, у октобру 2000. изабран је за Председника Већа грађана Савезне скупштине. Када је формирана Државна заједница Србија и Црна Гора, у марту 2003. године, изабран је за Председника Скупштине Србије и Црне Горе. Био је шеф наших парламентарних делегација у Парламентарној скупштини Савета Европе и Парламентарној скупштини ОЕБС.&nbsp;&nbsp;На парламентарним изборима, децембра 2003. изабран је за народног посланика у Скупштини Републике Србије, а почетком 2004. у Скупштини СЦГ. До јуна 2006. био је посланик у Скупштини СЦГ и Парламентарној скупштини Савета Европе. Посланик у Скупштини Републике Србије 2007−2008, 2008−2012, 2012−2014. и 2014−2016. године. Био је шеф посланичког клуба Демократске странке у Народној скупштини Републике Србије, председник Политичког савета Демократске странке, члан Председништва и Главног одбора ДС. На парламентарним изборима 24. априла 2016. године изабран је за посланика у Народној скупштини Републике Србије. Први је добитник Награде за толеранцију коју додељују Министарство за људска права, ОЕБС и Б92. За свој допринос укључењу СР Југославије у Савет Европе добија награду Европског покрета у Србији. Од Министарства спољних послова Словачке добија 2001. награду за свој активан допринос у раду Заједнице за демократске промене у Југославији која је током 1999. године окупљала представнике политичких странака, цивилног друштва и представнике међународних организација. Ожењен. Живи са супругом у Београду. Има једну ћерку. Говори немачки и енглески језик.

Драгољуб Мићуновић

Рођен је 1. августа 1952. у Босанском Шамцу. Гимназију је завршио у Београду 1970. Студирао је филозофију и 1974. дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а 1979. докторирао на Универзитету у Констанци. Говорио је да је студирао филозофију 20 сати дневно и да је истовремено похађао студије историје уметности, социологије и економије. На првом часу на Филозофском факултету сукобио се с комунистима јер је тврдио да велики Маркс не да није највећи, већ уопште није филозоф. Други велики и значајнији сукоб имао је с полицијом због организовања "илегалних активности у студентској организацији против комуниста, због чега је сам путовао по целој Југославији". Због тих активности био је и осуђен, чак се и Вили Брант, немачки канцелар, заузимао за њега па се, уместо у затвору, нашао у Немачкој. Докторирао је на тези "Проблеми утемељења критичке теорије друштва" код Јиргена Хабермаса.&nbsp;&nbsp;Био је виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду, посланик у сва три вишестраначка сазива Народне скупштине Републике Србије и Већу република Скупштине СРЈ. Био је професор на Филозофском факултету у Новом Саду. Написао је следећа дела: "Субјективности и насиље", "Јесен дијалектике", "Југославија као недовршена држава" и "Србија ни на Истоку ни на Западу". Превео је многа филозофска дела и аутор је великог броја новинских приказа. Никад није био члан Савеза комуниста. Ипак, политиком се бавио све време, активно од 1989. када је са још 12 интелектуалаца иницирао обнављање Демократске странке, а на Скупштини Странке 1990. био је један од оснивача. Септембра 1990. је изабран за председника Извршног одбора, а онда, јануара 1994. постаје председник Демократске странке. За Демократску странку је говорио да је као предузеће, никако место за дружење, појашњавајући да свако у странци мора да има производ, "а то могу бити плакат, порука, критика, наступ... и мора се знати ко тај производ користи, да ли је њиме задовољан". Објашњавао је ко може да буде политичар: "Човек, да би се бавио политиком, мора да има јак и чврст карактер, ауторитет, да уме да пресече, да се замери, каже "не" и да га мрзе, јер је то природа политике. Неко ко исувише иде на ширење симпатија, удварања и избегавања сукоба мора још много да научи да би водио једну озбиљну странку". За градоначелника Београда изабран је 21. фебруара 1997. године, испред коалиције "Заједно" која је на локалним изборима 1996. однела победу у више градова у Србији. У судском спору са председником Владе Републике Србије Мирком Марјановићем, 20. септембра 1996. осуђен је на 4 месеца затвора, условно на две године. Врховни суд Србије 9. јула 1998. преиначио је пресуду и изрекао нову у којој је осуђен на 7 месеци затвора, условно на 3 године.&nbsp;&nbsp;Амерички недељник "Тајм" у септембру 1999. уврстио га је међу 14 водећих европских политичара трећег миленијума. У јуну 2000. Ђинђић је прузео функцију координатора у СЗП, а потом постао и шеф централног изборног штаба и координатор промотивне кампање ДОС-а за изборе који су одржани 24. септембра 2000. На тим изборима Ђинђић је изабран за посланика у Већу република Скупштине СРЈ. Добитник је угледне немачке награде "Бамби" за 2000. у области политике. За премијера Србије изабран је 25. јануара 2001. након победе ДОС-а на републичким парламентарним изборима у децембру 2000. Ђинђић је августу 2002. у Прагу примио награду Фондације "Полак" за допринос развоју демократије у Србији. Награда се додељује сваке године за допринос спроводењу демократских и економских реформи у Централној и Источној Европи. Волео је такмичења и провере. Био је веома стрпљив, образован и прагматичан.&nbsp;Трудио се да се не понавља, бирао би једну слику, поруку, реченицу и око тога градио причу. Признавао је да нема претензија да каже несто епохално, али је сматрао да ће остати упамћен по великим стварима. Живот није могао да замисли без људи јер људска комуникација му је била потребна као услов за проверу идеја и способности. Код себе је ценио спремност да учи и признаје грешке, као и спремност да их исправља, а код других је ценио поузданост. Говорио је да нема порока. Др Зоран Ђинђић је убијен 12. марта 2003. испред зграде Владе Републике Србије, зато што је покушао да Србију ослободи прошлости и одведе је у будућност. Ђинђић је иза себе оставио супругу Ружицу, кћерку Јовану и сина Луку.

др Зоран Ђинђић

Рођен је 15. јануара 1958. у Сарајеву. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, где је и дипломирао на Филозофском факултету. Дипломирао је у области социјалне психологије на катедри за клиничку психологију. Радио је као новинар, клинички психолог, професор психологије и истраживач у научним пројектима на Институту за психологију. Учествовао у опозиционом раду током студија због чега је био хапшен. Члан Демократске странке од 1990. Обављао је функције секретара Главног одбора и потпредседника Извршног одбора ДС. На Скупштини ДС, 27. фебруара 2000. године, изабран је за потпредседника Демократске странке.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Био је директор Центра за развој демократије и политичке вештине и радио је на успостављању регионалног система политичке едукације у Србији, Републици Српској, Македонији и Бугарској, као и у самој Демократској странци. Од 2003. био је предавач политике и адвертајзинга на Факултету драмских уметности у Београду. Био је посланик Народне скупштине Републике Србије и члан њеног Већа за науку и технологију. У првој демократској Савезној влади 2000. био је министар телекомуникација. Од 2001. био је савезни посланик Демократске странке у Већу грађана и потпредседник Скупштине СРЈ. У том мандату обављао је и функцију председника Одбора за контролу служби безбедности. У сазиву прве Скупштине Државне заједнице СЦГ обављао је функцију шефа Посланичког клуба ДОС-а.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Поново је изабран за потпредседника Демократске странке 5. октобра 2001. на X Скупштини ДС. Од 17. марта 2003. до априла 2004. био је министар одбране Србије и Црне Горе. Од фебруара до јуна 2004. био је шеф Посланичког клуба Демократске странке у Народној скупштини Републике Србије. За председника Демократске странке изабран је на XI Скупштини ДС, 22. фебруара 2004, на XII Скупштини ДС, 18. фебруара 2006. и на XIV Скупштини ДС одржаној 18. децембра 2010. године. За председника Републике Србије изабран је јуна 2004. године. На место председника Републике Србије поново је изабран 3. фебруара 2008, а свечаном заклетвом пред посланицима Народне скупштине на дужност је ступио 15. фебруара 2008. Функцију председника Србије обављао је до 5. априла 2012. године када је скратио мандат председника Републике руковођен жељом да се заокружи један политички циклус у тренутку када је Србија освојила статус кандидата за чланство у Европској унији, како би све институције у Србији добиле нов мандат. Августа 2007. године председнику Србије додељена је Европска награда за политичку културу швајцарске фондације "Ханс Рингиер".&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Добитник је угледне немачке награде Квадрига за визионарство, храброст и политичку непоколебљивост, 2008. године. Марта 2009. године председнику Србије додељен је почасни докторат на Хришћанском универзитету "Димитрие Кантемир" у Букурешту. Председнику Србије Борису Тадићу 27. марта 2012. године уручена је награда Савета Европе "Север-Југ". Том приликом председник је изјавио да је ова награда признање које припада целом српском народу који је заслужан за добијање кандидатуре за чланство у ЕУ. На XV Скупштини Демократске странке одржаној 25. новембра 2012. године биран је за почасног председника Демократске странке. Говори енглески и француски језик. Ожењен, Машин и Вањин тата.

Борис Тадић

Рођен је 22. фебруара 1967. године у Београду. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, где је и дипломирао на Машинском факултету, смер ваздухопловство. Радио је као новинар на Радио Индексу и један је од оснивача Радија Б92, где је касније био уредник Информативног програма. У то време ова радио станица била је вишеструко награђивана. Учествовао је у опозиционом раду још као студент-проректор, предводећи студентске демонстрације против режима Слободана Милошевића 1991. и 1992. Активно учествовао у демонстрацијама против истог режима 1996. и 2000. године. Члан је Демократске странке од 2004. Био је члан Извршног и Главног одбора Демократске странке.&nbsp;На Скупштини Демократске странке 18. фебруара 2006. изабран је за члана Председништва ДС за регион Београд, а јуна 2006. изабран је за председника Градског одбора Демократске странке Београд. На XIV Скупштини ДС одржаној 18. децембра 2010. изабран је за потпредседника Демократске странке, а на седници Главног одбора ДС одржаној 2. априла 2011, изабран је за заменика председника Демократске странке. На XV Скупштини Демократске странке одржаној 25. новембра 2012. године изабран је за председника Демократске странке. Функцију председника ДС обављао је до 31. маја 2014. године. Од 2004. до формирања Владе Републике Србије 2007. обављао је функцију директора Народне канцеларије председника Републике. Од маја 2007. до јула 2008. године био је министар у Влади Републике Србије задужен за спровођење Националног инвестиционог плана.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;На седници Скупштине града 13. јуна 2012. године по други пут је изабран за градоначелника Београда. За председника Ресорног одбора ДС за економију, запошљавање и односе са синдикатима изабран је на седници Председништва Демократске странке одржаној 18. јануара 2013. године. На парламентарним изборима 16. марта 2014. године изабран је за посланика у Народној скупштини Републике Србије. Један је од оснивача хуманитарне организације "Наша Србија" која се брине о деци која су у ратовима на простору бивше СФРЈ остала без једног или оба родитеља. Од априла 2011. године је председник Кошаркашког савеза Србије. Говори енглески језик. Ожењен, отац је четворо деце.

Драган Ђилас

Рођен је 2. маја 1970. године у Сенти. Живи у Новом Саду. Основну и средњу школу завршио је у родном граду. Дипломирао на Правном факултету у Новом Саду, где је, октобра 1996. изабран у звање асистента на предмету Облигационо право. На матичном факултету одбранио је магистарску тезу под називом "Фидуцијарни споразуми као средство обезбеђења облигационоправних потраживања". Стекао је звање доктора правних наука 16. јуна 2008, када је одбранио докторску дисертацију на тему: "Брачни имовински уговор".&nbsp;Аутор је и коаутор научних радова и приказа из области Облигационог права, Земљишног права и Права интелектуалне својине. Радове је објављивао у часописима "Правни живот", "Право − теорија и пракса", "Гласник Адвокатске коморе Војводине", "Зборник радова Правног факултета у Нишу", "Зборник радова Правног факултета у Новом Саду". Члан Демократске странке од септембра 1996. године, члан Градског одбора ДС Нови Сад, председник Покрајинског одбора ДС, члан Главног одбора ДС, члан Председништва ДС, потпредседник ДС, заменик председника ДС. Од 2000. био је члан Извршног одбора Скупштине града Новог Сада, задужен за општу управу и прописе. Након локалних избора одржаних у септембру 2000. године, изабран је за потпредседника Извршног одбора.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;У току целог скупштинског сазива 2000−2003. обављао је дужност председника Законодавног одбора Народне скупштине Републике Србије. Од марта до децембра 2003. био је Шеф посланичког клуба "ДОС − реформе Србије". Председник Извршног већа АП Војводине 2004−2008. године, председник Владе АП Војводине 2008−2012. године. На седници Скупштине Војводине одржаној 11. јула 2012. године изабран је за председника Владе Војводине. На XVIII Скупштини Демократске странке одржаној 31. маја 2014. године изабран је за председника Демократске странке и ту функцију обављао је до 24. септембра 2016. године. На парламентарним изборима 24. априла 2016. године изабран је за посланика у Народној скупштини Републике Србије. Рођен у породици православног свештеника, ожењен, са супругом Весном има синове Андреја и Стефана. Говори енглески и мађарски језик.

Бојан Пајтић

Рођен је 24. јула 1968. године у Београду. По занимању је дипломирани инжењер машинства. Посебно се специјализовао у области безбедности. Са успехом је завршио специјалне курсеве у Сједињеним Америчким Државама где је добио диплому за област спровођења закона (Law Enforcement), диплому за област сигурносних питања и надзора (Security Issues and Oversight), као и диплому престижног америчко-немачког Маршал центра за безбедносне студије у Гармиш−Партенкирхену. Обављао је функцију министра одбране у Влади Републике Србије 2007−2008. године. Био је потпредседник Демократске странке. Члан Демократске странке од 1997. године.&nbsp;Био је члан Општинског одбора Звездара, члан Извршног и Главног одбора, као и Председништва ДС. Члан Председништва Демократске странке за регион Београд. Био је менаџер кампање ДС на парламентарним изборима 2003. године ("Будућност одмах"), председничким изборима 2004. године ("Само напред"), као и парламентарним изборима 2007. године ("Зато што живот не може да чека"). Специјални саветник Савезног министарства унутрашњих послова (2000), помоћник Савезног министра унутрашњих послова (2001). Посланик у Народној скупштини Републике Србије у пет мандата.&nbsp;Од 2002. до 2003. године био је на функцији председника Одбора за одбрану и безбедност Народне скупштине Републике Србије. На локалним изборима 2000. и 2004. године изабран је за одборника у Скупштини града Београда. У периоду април−мај 2000. године био је стажиста Европског парламента у Стразбуру и Бриселу. Министар одбране у Влади Републике Србије 2008−2012. године. На првим непосредним изборима одржаним 24. септембра 2016. године изабран је за председника Демократске странке. Ожењен, отац два сина. Говори енглески језик.

О ДЕМОКРАТАМА

Досадашњи председници