Kоментаришући изјаву Александра Вучића да не зна који су захтеви протеста, Ракићева понавља да он то врло добро зна, да је због тих протеста школска година изненада и незаконито скраћена, да је скупштински Анкетни одбор који је требало да испита околности које су довеле до масовних убистава у ОШ Владислав Рибникар и селима Мало Орашје и Дубона незаконито је суспендован.

Људима који учествују на протестима прети се отказима, каже, а са друге стране, људи који говоре на протестима медијски се сатанизују и вређају на медијима под државном контролом.

„У протеклих 50 дана Вучић се грађанима обратио чак 34 пута са телевизија са националном фреквенцијом. Све ово нам говори да су протести уздрмали овај криминални режим из корена и да се Србија више умирити не може“ , каже саговорница Данаса.

Верујете ли да ће неки од захтева бити испуњени?

Верујем. Ако не пре, онда када дође до смене режима Александра Вучића. Уколико грађани на наредним изборима дају поверење нама из опозиције, ми ћемо испунити све захтеве протеста „Србија против насиља“.

Да ли треба променити приступ протестима, како би Вучић напокон приметио да су неки грађани незадовољни?

Вучић је одавно приметио да су грађани незадовољни, јер он ништа друго ни не ради осим што свакодневно наручује истраживања јавног мњења. Тако да је сигурно запазио да је подршка СНС-у у стрмоглавом паду па је зато још пролетос најавио препакивање СНС-а у некакав народни покрет за Србију. Али му то са покретом не иде најбоље, нешто се ућутао по том питању.

Изгледа да људи неће у тај покрет, јер неће да буду у лошем друштву. Тачније, грађани не желе да буду део мафије. Формат протеста треба мењати, јер морамо појачати притисак на власт до испуњења захтева.

Ових дана напредњак Владимир Ђукановић тврди да је опозиција гомила безидејних и крајње неталентованих опозиционара и да су идеални по СНС, као да их неко плаћа, док Владимир Орлић примећује да када се опозиција попне на бину људи са протеста се разбеже. Шта је циљ ових прозивки?

Циљ ових прозивки је да се људи застраше и одврате од учествовања на протестима „Србија против насиља“ који трају већ четири месеца широм Србије. Власт не бира средства да угуши протесте, па тако неки добију отказе у јавном предузећу попут Жељка Пејчића из Бачке Паланке или Зорана Гајића, радника Поште у Сремској Митровици, који је незаконито премештен на мање плаћено радно место уз то и удаљено 26 километара од његовог пребивалишта.

Ови протести који су најмасовнији грађански и антирежимски протести после 2000. године озбиљно су уздрмали власт и показали Европи и читавом свету да Александар Вучић нема подршку у народу какву је годинама покушавао уз помоћ бесомучне пропаганде да представи да има.

Kада Владимир Орлић прича о људима који се разбеже са митинга када се неки политичар попне на бину, тад вероватно мисли на бившег председника СНС-а и његов контрамитинг одржан 26. маја испред Народне скупштине који је доживео потпуни дебакл – људи су се разбежали и пре него што се Вучић попео на бину да говори.

Што се тиче Владимира Ђукановића, он је активан Вучићев пропагандиста и очигледно значајна спона између криминалаца на власти и криминалаца са улице. Циљ Вучићеве пропаганде, а самим тим и Ђукановића као истакнутог пропагандисте јесте да опозицију представи као лошу и неспособну. Опозиција у Србији није идеална, али је свакако неупоредиво боља од мафијаша на власти и зато ће их заједно са грађанима поразити на првим следећим изборима.

Власт се подсмева броју људи на протестима?

Александар Вучић и његови сарадници дубоко су престрављени масовношћу и упорношћу људи који већ 16. недеља мирно и достојанствено протестују на улицама Београда, али и десетина градова широм Србије. Људи су устали против насиља и неће одустати док се не изборе за право да живе у нормалној и сигурној држави у којој закон важи подједнако за све, у којој институције функционишу и раде у корист свих грађана, а не у корист једног човека. Александар Вучић може само да сања да на митинг који он организује добровољно дође оволики број људи који из недеље у недељу протестују широм Србије.

Након фијаска са контрамитингом када су се људи разбежали и пре него што се Вучић попео на бину, свима је јасно да Вучић нема подршку у народу – не помажу му више ни уцене, ни подмићивање, ни присилно довођење људи на митиниг, ни хиљаде аутобуса, ни фотошопирање. Стога, ја не видим никакав подсмех на лицима напредњака, видим само страх, јер су свесни да одласком са власти они не иду у опозицију, него у затвор.

Председник Србије по ко зна који пут најавио је изборе, позивајући опозицију да бира термин, али не и који ће избори бити одржани. Шта је циљ тих понуда, у којима нема слободе медија и фер избора?

Kад год Александар Вучић има неки велики проблем са кога треба скренути пажњу јавности, нпр. када страни медији изразито негативно извештавају о Вучићу и његовој спрези са организованим криминалом или када на Kосову имамо неку кризну ситуацију или када у Србији дивљају цене, онда режим одмах потеже причу око избора. И то је једини смисао Вучићеве приче о изборима – замајавање јавности и скретање пажње са горућих проблема који муче грађане. Избора ће бити само онда када Вучић буде сигуран да ће моћи да их покраде и тако победи на њима или га опозиција и грађани натерају да распише слободне и фер изборе како би се испунили захтеви протеста. Лично не верујем да ће бити било каквих избора пре маја следеће године.

Почело је преиспитивање у колико би колона опозиција требало да изађе на изборе. Постоји ли могућност неког ширег договора, барем о ненападању и заједничким контролорима?

Ми у Демократској странци за сада не размишљамо ни о каквим изборима по изборним правилима које диктира мафија на власти, а преко свог политичког крила – Српске напредне странке. Kада за противника имате политичку организацију онда можете размишљати о изборима, а када за протвника имате мафијашку организацију, онда прво морате размишљати како криминалце да одстраните из политичког живота и мобилишете што већи број грађана да активно учествује у политичким процесима, јер је стање у друштву алармантно.

Демократска странка је од свог оснивања била стожер окупљања опозиције, али и стожер око кога се формирала влада. Последњих година од када је на челу ДС-а др Зоран Лутовац ми смо странка која има изузетно интегративну улогу на нашој опозиционој сцени и дајемо велики допринос да опозиција наступа ако не уједињено, онда бар синхронизовано. Још увек нема никаквих договора око будућих избора, али техничка сарадња око контролора и договор око ненападања се свакако подразумева.

Демократска странка већ извесно време сарађује са Зелено –левим фронтом Не давимо Београд, Здравком Пношем и странком Заједно. Да ли то може бити једна коалиција на неким будућим изборима?

Kао што сам рекла, још увек не размишљамо о изборима, тренутни фокус нам је испуњење захтева протеста „Србија против насиља“. Са овим странкама имамо одличну сарадњу у Парламенту и ван њега и вероватно ћемо блиско сарађивати и по питању предстојећих избора.

Да ли је могућа изборна коалиција „Србија против насиља“ коју би чиниле све странке које организују протесте?

Могућа је.

Kолико је штете опозицији нанела подела у Народној странци?

Подела у Народној странци је пре свега њихова унутарстраначка ствар и то не бих коментарисала.

Верујете ли да ће бити расписани београдски избори до краја године, иако након разговора Вучић-Ђилас , Вучић рекао да је спреман на понављање избора у главном граду ако то опозиција затражи. Да ли сте тражили?

За нас су захтеви протеста приоритет, а они могу да се испуне само после победе на парламентарним изборима. Данима се јавност у Србији замајава и бави темом београдских избора као да је то спас за читаву државу која је под Вучићем постала најгоре место за живот у Европи, па чак и предмет подсмеха у региону. Прича о београдским изборима је само начин да се ослабе протести, јер београдски избори немају никакве везе са испуњавањем захтева протеста. Мишљења сам да неће бити ванредних београдских избора, осим у случају да се неко из опозиције нагоди са режимом. Било каква нагодба са Вучићем за ДС је неприхватљива.

Београд се гради на све стране, испуњавају се председникови снови, а шта је са сновима о нормалном животу обичних грађана?

Рекла бих да се Београд разара на све стране. У току је рушење зграда на Славији које су биле под заштитом државе као вредни архитектонски споменици. Београд какав смо сви волели убрзано нестаје пред нашим очима. Да је којим случајем жив писац Лав Толстој и да може да се прошета београдским улицама сигурно би своју чувену реченицу парафразирао и рекао да „сви срећни градови личе један на други, сваки несрећан град, несрећан је на свој начин“.

Београд је данас један несрећан и нефункционалан град, у којем се прескупи станови купују за кеш, а школски прибор на рате. Београд на води је један од највећих споменика криминалу, корупцији и кичу у Европи и као такав огроман и ружни ожиљак на некада лепом лицу Београда.

Kако гледате на Вучићеву изјаву да када он не буде на власти, људи ће говорити – то је било добро време? Има ли разлога да се хвали време у коме живимо?

Ако је Вучић то заиста рекао, онда је то црни хумор. Јер његова власт ће бити упамћена по потпуном разарању нашег друштва и државе. За време Вучићеве власти десила су се два масовна убиства у којима је животе изгубило 19 деце и младих због пропуста система, а да нико од одговорниих није одговарао нити показао емпатију. За време Вучићеве власти иселило се пола милиона грађана Србије, без жеље да се икада више врате у своју отаџбину.

За време Вучићеве власти добили смо највећу фабрику марихуане и сканка на свету која је уз то и државни пројекат. Александар Вучић је први председник Србије кога су релевантни светски медији означили као особу која штити организовани криминал. Све ово је не само велика срамота за Србију што је дозволила да јој најгори буду на врху, него и опомена свима нама да дамо све од себе како бисмо сменили Вучићев режим.

Има ли разлога да људи памте изградњу ауто путева, а да притом немају локалне путеве , немају локалне амбуланте, локални превоз, тамо где живе?

Данас за Вучића гласају само две групе људи: жртве пропаганде и они који имају личну финансијску корист од овог режима. На срећу по будућност Србије, такви људи су у великој мањини. На нама из опозиције је да ону већинску Србију која је незадовољна квалитетом живота мотивишемо и пробудимо наду да су промене могуће.

Морамо људима вратити веру да се исплати бити поштен и да се може живети достојанствено од свог рада. Морамо вратити одговорност у политику, ред у држави и правду у друштву. За Србију без насиља ћемо се изборити само ако свако од нас заврне рукаве и да свој допринос. Тај посао нема ко други да уради осим нас.