Схватио сам колико много заостајемо за развијеним земљама Европе и зашто толики моји сународници хрле на Запад.

Био сам очаран, и на неки начин уплашен лепотом и уредношћу тог малог немачког града. Помислио сам да сам имао среће, јер, ето, први долазак у ову државу, и баш у једно од најлепших њених места.

То је био почетак моје сарадње са колегама хемичарима у Немачкој.

Уследили су бројни доласци и посете, а као стипендиста Алеџандер вон Хумболдт фондације сам провео на последокторским студијама и један дужи период у Хановеру.

Временом сам увиђао да Calaushal Zellerfeld из Доње Саксоније није најлепше место у Немачкој и да су сва остала исто толико, или чак и више лепа.

Немачка у Вучићевој аутократији 2

Све ово време, готово четрдесет година, трудио сам се да не правим поређење између Немачке и Србије. Нажалост нисам успевао.

И данас сваки долазак и свака посета овој земљи изнова изазива дивљење.

И сваки повратак у Србију код мене ствара врло јак осечај бола и жала, са сталним питањем, зар морамо баш толико да будемо лошији?

Знам да ће многи историчари наћи и навести хиљаду један “објективан” разлог због чега је то тако. Имаће своје објашњење и социолози, и филозофи.

Међутим, ја сам хемичар, бавим се егзактном науком, и ја видим садашње стање, и не могу тако лако да сва та историјска, социолошка, филозофска и слична оправдања прихватим.

Посебно због тога што смо у времену када државе које су својевремено биле под совјетском окупацијом у форми “Варшавског пакта”, чине озбиљне помаке ка стандардима који важе у Европи.

У мојој Србији позитивних помака скоро да нема. Супротно, осећам и видим процес који води стварању још веће разлике.

Не наводим области, пошто нема чак ни изузетка који би потврдио правило.

Свој политички став сам формирао на наведеним запажањима.

У Демократску странку сам ушао са великом жељом да помогнем да се Србија постави на колосек који води ка европским вредностима.

И на почетку своје универзитетске, па и политичке каријере сам био свестан да за свог живота не могу да очекујем неко значајније приближавање.

Али, желео сам да бар видим Србију на колосеку који је окренут у смеру који води тим вредностима и стандардима.

Међутим, декадентне снаге, којих је Србија увек имала напретек, окренула су српски воз у супротном смеру.

Могло би се рећи да се нешто другачије није ни очекивало.

Било би неприродно да је другачије. Њихов природан амбијент је онај у коме царује једноумље, диктатура, аутократија, корупција, криминал, безакоње, агресија. Вучићев систем је изнедрио изванредне представнике такве Србије.

Стиче се чак утисак да су ови данашњи Вучићеви, и он сам, гори од свих досадашњих кроз деветнаести, двадесети, а ево кроз овај почетак двадесет првог века. Представници оне другачије Србије, односно ми, другачији, као да губимо битку.

Велику шансу смо имали после петооктобарских промена. Спортским речником речено, имали смо пенал, и нисмо постигли гол.

А нисмо из два разлога. Прво, што сами нисмо били довољно добри, и други, што су га очајнички бранили борци декадентне Србије.

Убили су Зорана Ђинђића, као што су у прошлим временима немилосрдно убијали и многе друге борце за модерну и европску Србију.

Европа, са Немачком на челу, можда је желела Србију у својим редовима, али са препознатљивим позитивним стремљењима.

Међутим, интензитет те жеље је временом опадао.

Пре нешто више од десет година су поверовали да то може да се уради са једним радикалским конвертитом.

Он је прво потрошио године представљајући се лажно као истински борац за европске вредности. Онда су уследиле године седења на две столице, да би коначно сео само на ову руско-кинеску.

Таквом тактиком је купио 12 година власти. Са претњом да ће цементирати границе према Европи, у четвртој по реду фази, покушава да испослује још коју годину. Можда бисмо могли да сачекамо и то.

Међутим, проблем је у томе што ове политичке вратоломије немилосрдно прати свакојако пропадање Србије на дневном нивоу.

Поставља се питање да ли ће на крају тог процеса уопште остати довољно супстанце за какав-такав опоравак.

Да, “криви смо ми”.

Али, да ли је демократска Србија од Немачке и од Европе заслужила у првој декади овога века мало више стрпљења и толеранције?

Да ли је играње на радикалске конвертите било неопходно?

Откуд толика толеранција једне високо демократизоване државе према аутократији и диктатури на тлу Европе?

Да ли су све ово предвидели, или су погрешили, и ако јесу, да ли су коначно постали свесни да су погрешили? Тешко је поверовати да је искусна германска дипломатска машинерија тек тако олако преварена шибицарским балканским триковима.

Задњих месеци појавили су се наговештаји да се политика Немачке према Србији мења.

Било је оштрих критика усмерених према председнику Вучићу.

А он се за моменат враћа у фазу европејца и организује више него срдачан дочек господину Маркусу Зедеру, председнику Владе Баварске.

Иако је већ истог дана на медијима изнова грмела јака русофилска реторика, вратио се горак утисак, и тужно присећање на посете канцеларке Ангеле Меркел Србији, некако увек пред парламентарне изборе.

Не могу да се и даље не дивим немачким селима, прелепим кућама и уредним цветним двориштима, катедралама, аутопутевима, брзим пругама, аутомобилским брендовима, дисциплини, људским слободама, науци, технологији и демократији.

Али, немачку толеранцију према српској диктатури и аутократији, најблаже речено, један професор, хемичар, иако већ двадесет година активан у политици, не уме да разуме.

Аутор је универзитетски професор, потпредседник Демократске странке.