Ауторски текст Зорана Лутовца, председника Демократске странке и кандидата за посланика листе „Србија против насиља“

Та Двадесеттројка је симбол данашње Србије, симбол сиромаштва и неједнакости. Она је симбол Србије у којој имамо, на једној страни, 33.000 милионера и 52 милијардера, а на другој страни скоро 2 милиона људи у ризику од сиромаштва. Она је симбол Србије у којој 400 хиљада деце нема сва 3 оброка, симбол Србије у којој се чварци продају на комад, а хлеб на кришке, симбол Србије у којој председник државе нуди паризер са процентом меса на ивици цензуса од 3 одсто док он и његово друштво само за једну вечеру потроше неколико просечних годишњих пензија.

Та Двадесеттројка је симбол земље која ишчезава.

Огрезлу у корупцији и криминалу Србију напуштају сви који могу, у њу се враћају само они који хоће ту да буду сахрањени.

Између два пописа Србија је остала без више од пола милиона становника, без Новог Сада и Крагујевца. Више нас умире него што се рађа. Више нас преживљава него што живи.

Загађени су земља, ваздух и вода – загађене су наше душе.

Искоренили су стид и сад све могу. Више није срамота, лагати, красти, фалсификовати…

Украли су нам осмехе и наду. Украли су нам животе.

Ипак, постоје људи који враћају осмех и наду, веру у бољу Србију.

Једна од њих је једанаеетогодишња Јулија из Костадиновца код Мерошине.

Она је весник пролећа. Она је пролеће. Пролеће у децембру.

Јулија је решила да се бори за своја права, па је са млађим братом и другарицом прикупила 112 потписа да се у селу инсталирају љуљашке и клацкалице. Она је тражила само оно што већ имају друга деца и већ са 11 година постала активисткиња, грађанка која је узела ствар у своје руке. Рекла је: “И ми деца из имамо право да живимо!”

Велика је то ствар. Велику зрелост је показала Јулија и дала пример одраслима шта треба да раде: да узму ствари у своје руке и мењају Србију!

Хвала ти Јулија.

Хвала и свима вама који сте месецима протестовали, а посебно оним најупорнијима, свима вама који сте захтевали да се прекине са насиљем и тражили одговорност, а не изговоре.

Хвала свим оснивачима и потписницима ПроГласа.

Ви сте чувари здравог разума и савести овог друштва.

Ви сте весници пролећа које смо чекали једанаест година.

Ви сте светлост која исписује поруку у тами.

Сви ви који сте утучени и безвољни, сви ви којима су скинули осмех са лица и угасили искру у очима: дигните главу, исправите кичму! Променимо Србију! Вратимо осмех у наше животе!