Још да се подсетимо: одржавала су се спортска такмичења између разреда унутар школа, између школа, а онда и између региона, па на републичком и савезноим нивоу. Слична такмичења ђака била су организована из хемије, математике, физике, матерњег језика, страних језика, између хорова. Одржавана су и такмичења рецитатора. Радне суботе су организоване на околним брдима и планинама где су ђаци са својим наставницима пошумљавали голети. Ишло се на ескурзије широм велике Југославије, често и у оближње иностране државе.
Из таквих школа долазили су ђаци на факултет да студирају, постајали студенти, потпуно спремни да допуне своја знања и специјализују се за одређене области. Ишколовани инжењери, лекари, професори, правници, економисти, природњаци и хуманистичари са стеченим знањима нису заостајали за својим колегама из најразвијених земаља света.
Сећање на школу из тих времена ствара јак осећај сете и жала. Ваљда смо захваљујући тако организованом просветном систему лакше подносили деценијско комунистичко–брозовско једноумље.
Већ дванаест година живимо у аутократији Александра Вучића. Међутим, у њему нема чинилаца који би нам помогли да га лакше преживимо. Можда некоме помаже неколико стотина километара израђених аутопутева. Оним мислећим грађанима Србије ни то не може да буде од користи, ако се зна да су грађени по прескупим кинеским кредитима, од истих тих кинеских градитељских компанија, или локалних моћника са јаким кримогеним инпутом, сумњивог квалитета и грађени унутар више пута прекорачених рокова.
Једно је сигурно просветни систем какав данас имамо не може никоме да буде поље задовољства и бега. Све оно набројано из периода до почетка деведесетих година данас готово да и не постоји. У лошем се отишло још даље. Данас су школе легло насиља У њима се туче, пребија и убија. То се некако преблаго назива “вршњачким насиљем”. Већ у основим школама се стварају врло окрутни насилници, спремни и да убију. Kолико само таквих примера има. У таквом систему тешко је доброј деци која у школу долазе да нешто и науче, а још је теже наставницима који су изложени свакојаким омаловажавањима и малтретирањаима од стране криминализованих ђака, али и од њихових родитеља. Немогућа је сарадња између наставника и родитеља у амбијенту када родитељ брани и оправдава своје дете и после њихових учињених тако очигледних гнусних недела. Тако се код наставника ствара страх и од ђака и од њихових родитеља.
За све то наставници примају плате од којих не могу да живе. Да би преживели са својим породицама они морају да раде додатне послове. Због тога су они пола дана наставници, а пола дана берачи малина, купина и боровнице, или се баве столаријом. У таквим условима не могу да буду ни довољно добри наставници, а ни довољно добри столари.
У политичком систему аутократије и диктатуре, ослобођене било какве идеологије, оваква школа је природан резултат. Немогуће је замислити другачије. Борбе синдиката за који проценат вишу плату просветним радницима у оваквим околностима готово су безначајне. И са тих неколико процената више плате они ће остати у доброј мери обесправљени грађани које ђаци, њихови родитељи, пријатељи, комшије, рођаци, довољно, или уопште, не уважавају. Ни приближно онолико, колико би морало да буде, ако се има у виду да је добра школа темељ сваког друштва. Ако је он лош, као што јесте, онда ће се кућа која се гради на њему врло брзо срушити, и претворити у гомилу шута. Чини ми се да се то у Вучићевој Србији већ одиграва.