Међутим, дошли су и ти мајски дани. Стравично убиство младих људи и деце у само два дана је превазишао наше капацитете, брушене и уздизане поменутим догађајима годинама уназад. Србија је занемела.

Јавност у Србији није имала проблем да дефинише кривца за немили догађај. То јесте Држава, то јесте систем који је Александар Вучић направио. Неко каже налик на аутократије и диктатуре у Русији и Белорусији, а неко каже налик на земље Латинске Америке у којима владају нарко картели. Потпуно свеједно, очајни су и једни други. Нико трезвен у Србији не може такве системе да пожели себи и својим пријатељима. 

Kарике ланца који је створио мајског мутанта су бројне. Почињу са институцијама образовања, затим се настављају са социјалним службама, полицијским службама, институцијама културе, са медијима и њиховим контролним телима. Свакако да их има још. Али оне које су најодговорније, или би такве требало да буду, су институције задужене за образовање. Без сумње у Србији су то у овом моменту, на првом месту, Скупштински одбор за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво и Министарство просвете. Председник одбора је професор др Марко Атлагић, посланик на листи СНС–а, а новизабрана минстарка је др Славица Ђукић Дејановић, универзитетски професор у пензији, СПС. До скора, до давање оставке је то био господин Бранко Ружић, СПС.  

О чињењима и нечињењима Министарства пре мајског масовног убиства је до сада доста тога речено и написано. Још 2013. године посланик Демократске странке, Срђан Миливојевић је јасно и експлицитно наговестио, може се рећи најавио, стравичне догађаје. Све оно што се у наступајућим годинама дешавало, докази су потпуне индолентности Министарства када је у питању унапређење школства у Србији, а у оквиру њега и сузбијања вршњачког насиља. Социјалистичка партија Србије је одувек имала жељу да води то министарство. Показало се, не због жеље да направи у тој области продор и унапређења, већ да би остварила своје политичке циљеве. Један велики друштвени систем, какав је школски и универзитетски је одличан полигон за такво деловање. Скупштниски одбор, као други члан таквог једног двојца без кормилара, је мирно снио свој зимски сан.  

Министарство је део извршне власте, док је Скупштински одбор, као тело Скупштине, законодавног тела, онај друштвени сегмент замишљен као контролни и саветодавни. Испоставило се да је само то - замишљен. 

После трагичних мајских догађаја уследиле су исцрпљуће дискусије у пленумском раду Скупштине Србије на тему мајског масакра. Власт се упорно трудила да покаже да је он случајан, изолован догађај, тако чест у многим државама света. Опозиција је, с друге стране, указивала на правог кривца, на политички систем у коме су институције изгубиле сваки смисао постојања, и у коме цвета аутократија, диктатура, и у таквом нечем, корупција свемирских размера. Стиче се утисак да је у томе успела. О томе сведоче десетине и стотине хиљада грађана на улицама Беграда и других градова, а оквиру протеста „Србија против насиља“.

За све то време Скупштински одбор за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво није одржао нити једну седницу посвећену мајским догађајима. Опозициони представници у Одбору су толико пута указивали на неопходност одржавања таквих седница. Јер оне би требало да дају одговарајуће смернице у циљу јасног дефинисања догађаја и спречавања понављања нечег сличног. На писмени захтев опозиционих посланика за одржавање седнице, добијен је невешто формулисан админстративни, наравно негативан, одговор. Због свега тога тражена је и оставка председника Одбора, Марка Атлагића. 

Чекао се извештај Министарства о раду за период у коме се масакр и одиграо. Писани документи нису стигли посланцима на време, па је усвајање сачекало још два јулска дана. Звучи невероватно, али Извештај је садржао само неколико реченица у вези трагичног догађа који је тако јако обележио дефинисани период 2023. године.

Треба ли подсећати да се 3. маја масакр одиграо у школи, као основној ћелији образовног система, чији је рад под непосредним надзором и целокупном организацијом Министарства просвете. Да ли је све то потпуно невероватно? Очито јесте. Да ли све то заједно превазилази и системе поменутих аутократских и нарко држава. Вероватно да. Институције које би требало, и које би морале да прве реагују поводом оваквих дешавања остају неме. Још један пример атрофирања институција система. Да ли је олакшавајућа околност и да ли чини утеху, то што је то један од стотину, или можда хиљаду примера? Можда некоме јесте. Грађанима Србије који су сачували трезвесност и логику, готово сигурно, није.