Новинара портала „Жиг инфо“ Милана Јовановића срела сам прошле године, када сам у својству народне посланице почела да пратим суђење у којем су бивши председник општине Гроцка Драгољуб Симоновић, Владимир Михајловић и Владимир Новаковић оптужени за паљење Јовановићеве куће и испаљивање хитаца на улазна врата. Само пуком срећом, Јовановић и његова супруга Јела су те децембарске ноћи 2018. избегли смрт и на згаришту своје куће изгубили све осим својих живота и пиџама које су имали на себи. Изгубили су здравље, успомене, мир. Да ли су истраживачки текстови у којима је Јовановић указивао на криминалне послове у које је уплетен и Симоновић, тадашњи председник општине и високи функционер Српске напредне странке били вредни толике личне жртве? Ово питање не постављам Јовановићу, већ свима нама.

Даду Вујасиновић и Славка Ћурувију нисам имала прилике лично да упознам. Упознајем их читајући њихове текстове. Они нису били те среће попут Милана Јовановића да избегну хице који су испаљени у њих. Платили су највишом ценом то што су свој новинарски посао радили професионално и независно од власти. „Могу само да ме стрељају“, рекао је једном приликом Ћурувија. Колико је био у праву сви смо видели 11. априла 1999. године. Не знам шта би он и Дада данас рекли о својој жртви и да ли би, кад би могли, поново корачали истим путем, или би ипак нешто променили. Можда нису веровали да ће неман против које су се борили стварно ићи до краја у обрачуну с њима, мада су, видимо, били свесни тога да су спремни и да убију. Неког пушком и бојевом муницијом, а неког речју и сликом у медијима.

Колико су медији застрашујуће моћно оружје у обликовању свести и слуђивању народа и сама сам постала свесна тек кад смо супруг и ја доспели на насловне стране Информера, Ало, Курира и када је једно недељно јутро на ТВ Пинку било посвећено баш нама, брачном пару Ракић - „терористима“ који планирају да сруше авион председника Србије Александра Вучића. Потпуна измишљотина да мој супруг ради у контроли лета и да ће он да руши Вучићев авион лансирана је из уста Миленка Јованова на седници Народне скупштине и одједном постала тема режимске фабрике лажи која путем својих медија тужи, пресуђује и извршава пресуду сваком слободомислећем човеку који је спреман да у јавности изрекне неку критичку реч о владајућем режиму. Небитно им је да ли је реч о глумцу, новинару, судији, тужиоцу, или само супругу народне посланице. 

Сваком ће они нацртати мету на челу и прогласити „сезону“ лова на ту особу – отвореном. Можда је Хана Арент била у праву када је рекла да стално лагање нацистичке пропаганде није имало за циљ да људи почну да верују у њихове лажи, већ да престану да верују у било шта, али то није случај и са „напредном“ пропагандом. Циљ сталне кампање лагања и клеветања људи од стране Александра Вучића и његових присталица јесте да људи поверују у њихове лажи. У томе очигледно имају успеха. На свом претходно поменутом искуству могу посведочити да у тако самоуверено и безочно пласиране лажи понекад поверују чак и они који знају шта је истина. Тако је и бивша колегиница мог супруга, данас пензионерка, док је гледала и слушала „вести“ на Пинку у којим је мој муж представљен као пилот камиказа који ће у самоубилачком терористичком нападу убити и себе и Вучића, зачуђено упитала свог зета: „Ју, шта би Горану да прети Вучићу?! Па он је био фин момак!“ Џаба што и сама добро зна да тај Горан није ни пилот ни контролор лета, већ инжењер. Жена више верује Пинку него себи. „Главни уредник“ Србије то очигледно зна и зато се не оптерећује истином, чињеницама и моралом.

Он ради и говори оно што мисли да је добро за њега самог и његову власт. Зато је наша борба за слободу и истину тако тешка и зато нам се све чешће чини да је победа тако далека. Незамисливо велики новац који су накупили за ових десет година свевлашћа, невиђена бескрупулозност и спремност на сваку злоупотребу – створили су од ове власти стокраку хоботницу која је сапела Србију. За победу над том хоботницом неопходан је колективни напор и свест о потреби да се само заједничким радом може постићи успех. Цена наше борбе за истину и слободу није и неће бити мала. Мада смо и слободу и истину претходно продали у бесцење.

Драгана Ракић, заменица председника Демократске странке и народна посланица