Мноштво света тиска се пред капијом Централног затвора у Београду. Службеници партијског гласила Српске напредне странке које се на киосцима продаје као Дезинформер, предвођени Симом Спасићем, испраћају Драгана Беливучићевића на добровољни службени пут у Киншасу.
Дежурни стражар тромо излази из портирнице. Гледа запенушалог Беливучићевића, па онако више за себе каже:
„Оће ли се више окончати тај штрајк у Лази… И што их бре на ВМА не воде? Или у Ковин? Него их све код нас шаљу. Ко да џабе овде неко нешто дели…“
Мноштво света тиска се пред капијом Централног затвора у Београду. Службеници партијског гласила Српске напредне странке које се на киосцима продаје као Дезинформер, предвођени Симом Спасићем, испраћају Драгана Беливучићевића на добровољни службени пут у Киншасу.
Дежурни стражар тромо излази из портирнице. Гледа запенушалог Беливучићевића, па онако више за себе каже:
„Оће ли се више окончати тај штрајк у Лази… И што их бре на ВМА не воде? Или у Ковин? Него их све код нас шаљу. Ко да џабе овде неко нешто дели…“
Песма са разгласа најпознатије српске апсане прекида овај монолог. Грми Цецин хит:
„Драгане мој, кад дођеш ти, чуће се а и знаће, Бог и мене погледаће…“
Баш у то време на Андрићевом венцу, ОН који је умислио да је онај који јесте, цупкајући у ритму Цецине песме, погледао је саветницу Сузану:
„Значи, Беливучићевић је баш решио да робија. Увек је све радио пре рока.“
„Јесте, шефе. Одговарали смо га, кумили и молили, али не вреди. Ја сам чак послала поруку да ћете ви дати плату и по, само да не иде у затвор, да ћете се одрећи ‘лоро пиана’ јакне, ал неће. Каже решио и тачка. Неће да живи у држави која личи на тамницу, у којој нема правде, где нема разлике између живота у затвору и живота на слободи…“
„Је л он то нешто на мој рачун? Сузана, док је он на службеном путу, ти ћеш да уређујеш Дезинформер.“
„Али, шефе, па ја то радим већ 11 година. И Курир и Ало, Новости, Политику, Телеграф…“
„Ајде? Па зар су и њихови уредници у затвору?“
„Нису, шефе. Мислим нису још увек… али ако ви наредите…“
„Полако, Сузана. И не помињи ми тај Телеграф. Поготово у априлу.“
За то време пред Централним затвором драмски заплет достиже своју кулминацију. Партијски разглас Српске напредне странке, Симо Спасић, остао је без батерија за мегафон. А радник БИА који држи џојстик за руковање Симом није понео резервне.
Све чупајући оно мало косе са главе, урлајући у правцу камере Н1 и Нове С, Симо се муњевито везује ланцима за капију Централног затвора. Љубитељи старогрчке прозе у том призору су видели како је намах оживела једна од античких легенди.
По њој је Диомед, помахнитали краљ Тракије, своје љуте коње храњене људским месом везивао челичним ланцима, све док их Херакле није украо, утоливши њихову незаситу глад месом с ума сишавшег Диомеда.
Упетљан у ланце ко Худини, Симо се за то време бори да други крај ланца веже око руке Беливучићевића:
„Пази на ролеx… Не ланац преко златног ролеxа, Симо, шта радиш бре.“
Не би ли Беливучићевића спречио да оде у апсану, Симо, иначе и сам осуђен и тражен у Централном затвору, напослетку је телом заградио пролаз, испречивши се испред осуђеног власника Дезинфомера. У белој мајици, са ланцем преко груди, на капији Централног затвора, СНС мегафон више је личио на Пекабелин фрижидер за сладолед него на борца за људска права и слободу речи опозиције.
Зато и не чуди што му је један од обезнањених присталица Беливучићевића пришао и казао:
„Је л може један Цмок?“
„Марш, бре, тамо! Ма је л тебе Ана из Јаркова послала да завитлаваш поштен свет? Тебе ли ћу баш да љубим. Видиш да ми је мука што морам и Беливучићевића да пољубим на улазу, још си ми ти фалио“: вриснуо је Сима као опарен.
„Ма сладолед сам хтео, један Цмок…“
„Аха, оћеш жути сладолед, па знао сам ја одмах да је нека провокација!“
За то време, користећи Симину заузетост, сироти трговац малинама, информацијама и Србијом, који нема да плати новчану казну од 200.000 динара, улази у Централни затвор. Прве ноћи из павиљона где је Драган Беливучићевић отпочео штрајк глађу чуло се гласно бунцање:
„Значи ОН још није платио. А тако значи. Ни Марић ни Жељко ни Крле. И они ништа. Па видеће они већ сутра свога Бога.“
После три дана отварају се тешка метална врата на ћелији Драгана Беливучићевића.
„Је л платио. Знао сам да ће ОН платити. Знао сам да ме ОН неће оставити.“
Улази намргођен стражар:
„ОН није платио. Тек ће да плати. Још га траже. Ал ове смо ухапсили, кад су пробали да побегну његовим авионом! И оног што се везао ланцем смо коначно ослободили ланаца. Ајде, улазите, ајде, брже то мало. Жељко и Крле има да ти буду цимери до суђења. Ајде, ајде, не морате да се изувате….“
„Пустите ме, хоћу кући, пустите ме платииићуууу свееееее…“
Хоћеш наравно. Платићеш. И то што се ругаш држави и то што си радио свих ових година. А можеш и заштићени сведок да будеш.
Само нек је кренуло.