Све владе овог режима су исте, без обзира ко их води и ко су ресорни министри.

Министри заправо не постоје, мада би они јако волели да постоје. Они су државни секретари, јер је министар свих министарстава неко други; државни секретари су помоћници министра, а помоћници су начелници одељења. Имају титуле, али им не вреде. За све што хоће – морају да питају… па ако им се дозволи. Одређене политике, обелодањене, нема ни у једној јединој области, па је тако нема ни у здравству.

Шта је за ових 100 дана урадила министарка Грујичић?

Одговор је једноставан: ништа важно за здравствени систем, а тако ће бити и убудуће.

Истине ради, она јесте дала неколико изјава; одредила се према неким проблемима; најавила неке промене у неким областима… Ниједна од њених изјава не дотиче се суштинских питања здравственог система, мада су ствари које покушава да покрене, а које, са великом сигурношћу могу да изјавим, неће моћи да изведе, ипак спадају у важне ствари у здравству.

Споменула је слање лекара у пензију са 65 година; навела је оштро рашчишћавање везано за рад у приватном и државном здравству; те одређивање коефицијената за нивое плата здравствених радника… Признајем да су ово важне ствари, али нису најбитније.

Најбитније ствари су нова организација здравственог система (од почетка до краја!) и реално финансирање. Нова организација подразумева све…да не набрајам. А од тога нема, бар сада, ништа. Ништа се неће битно променити у здравству Србије док се не промени комплетан политички актуелни систем.

Да ли министарка здравља зна за проблеме и да ли жели да учини неопходно да, као најодговорнија особа у том систему, тај систем „постави на ноге“? То не могу да знам, ни за једно ни за друго, али и да обоје препознаје и жели да то учини – једноставно неће моћи. Неће јој бити дозвољено.

Већ је направљен негативан пример по њу, везан за смену директорке „Лазе Лазаревић“, чију је смену подржала, али је објаснила да не може да је смени, јер њу „смењује Влада“, а Влада то неће учинити, јер је директорка из битне политичке странке… Није, наравно, рекла истину, јер министрарка, по праву надзора, може Влади да предложи смену било кога у здравству…То није урадила, па да онда видимо и Владу и ту странку…

Ако је подржала смену, а ништа не може да учини – зашто је и даље министар? Шта онда озбиљније може да уради? Да забрањује пушење? То са цигаретама ме подсети на неке од министара који су своје министровање започињали наредбом о евиденцији долазака и одлазака с посла….Сви смо знали да тај нема појма шта да ради у области за коју је министар. Наравно да је пушење штетно и да га треба сузбијати, али та ствар није ни на стотом месту по важности за српско здравство и здравље. Сви знамо да у њеној надлежности није директно заштита животне средине (и за то постоји министар, нажалост!), али су у њеној надлежности итекако последице по здравље грађана загађења те средине… о чему није рекла ништа.

Рад лекара у два система јесте ствар која мора да се регулише – овако једноставно не може даље. Али министарка је морала да постави два питања: зашто приватно здравство није у потпуности инкорпорисано у државни систем (или зашто нису та два дела обједињена), и друго питање: зашто лекари раде на два места?

Јасни одговори на оба питања би омогућили даље решавање…

Прича о слању у пензију лекара са 65 година живота је доста експлоатисана у медијима и не желим да понављам изречено. Тема је врло клиска и јако је пажљиво треба одрадити. Не верујем да је ово Министарство то у стању. Још нешто: г-ђа министар није поменула професоре емеритусе. Поставимо ствар овако: ако један професор емеритус није током своје професорске каријере едуковао бар два наследника који су му равни или бољи од њега – чиме се то он, као професор, бавио? И чему уопште служи титула професора…ако нема наследнике? И треба му још 10 година да то промени? Далеко од тога да не постоје случајеви да неко добије титулу емеритуса, за коју се апсолутно залажем…али тек кад видим наследнике.

Рангирање зарада по раду (изјава држ. секретара М. Ђерлека) јесте још један покушај давања важности нечему што се решава на другачији начин. Он је говорио о хирурзима (неки иду у операциону салу 10 пута, а неки једном недељно …или слично). Зашто неко оперише стално, а неко јако ретко? И да ли то важи, и како за остале специјалности и све запослене у здравству?

Да ли се ради о фаворизовању одређених (и зашто?!), или је реч о избегавању операција од стране других? Ако је реч о избегавању оперативног рада, због чега се то дешава? Да ли не знају да оперишу или су болесни? Болесни се лече, а ако не могу да оздраве, напуштају посао… ово није немилосрдно, ово је само реално. Нека се то види на западу. Они који беже од операционе сале, једноставно нису потребни никоме. Хирург који не оперише – није хирург.

Да не спомињемо ону бруку од Лекарске коморе…. можемо проблеме да набрајамо унедоглед.

Толико их је много да текст не био био осврт, него комплетан елаборат.

На крају: г-ђа професорка Грујићић је показала извесну храброст кад је прихватила функцију министра здравља. Она зна зашто је то прихватила – а ја јој желим срећу и желим јој да успе у том послу. Због свих нас. А само Бог зна да су јој шансе никакве. Кад се мандат заврши једног дана, права или крива, биће само она.