lat

Вулинова приватизација државе


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Петра Радојчића за Данас

Извесно је да се, све чешће, сусрећемо са неодговорношћу појединих актера на политичкој сцени Србије и њиховим утицајем на угрожавање Уставом и законима прописаних надлежности, права и обавеза, како органа јавне власти, тако и грађана. Сведоци смо, готово свакодневне, злоупотребе државних институција и деградације правног поретка којом се урушава цивилизацијски ниво у друштву и успоравају промене вредносног система. Примера селективне и/или произвољне примене прописа и процедура је више. Сетимо се јавне расправе у Народној скупштини Републике Србије, током које је нарушена заштита тајних (из службених евиденција МУП-а и територијалног органа Министарства одбране) и података о личности народног посланика Зорана Живковића. Такав поступак је показатељ изостанка елементарне демократије и узурпације власти и недопустив је у правној држави. Пласирање личних података у најширу јавност није било у интересу јавног поретка, већ дневне политике. Последњи пример је наредба министра одбране о “мерама заштите тајних и службених података и докумената”. Према саопштењу Војног синдиката Србије, наредбом се регулише обавеза да запослени у Војсци Србије и Министарству одбране (МО) потпишу изјаву сагласности о привременом одузимању њихових приватних мобилних телефона.

Саопштење МО да је актуална наредба министра заснована на Закону о тајности података и Закону о Војсци Србије, те да се њом ближе уређује начин коришћења телекомуникационих уређаја у просторијама у којима се обрађују и чувају тајни подаци, не отклања сумњу у могућност и намеру злоупотребе личне имовине и података запослених. Наиме, закон и подзаконска акта, којима се регулише успостављање поступака и мера заштите тајних података, потичу из 2009. и 2011. године. Тим прописима, поред осталог, уређени су физичко-техничка и заштита података у информационо-комуникационим системима који су од интереса за одбрану и безбедност, ради спречавања штете по интересе Републике Србије. Регулисано је ко може бити корисник тајних података, затим право приступа истима, вршење надзора и инутрашње контроле над поступањем са тајним подацима и друго – до казнених одредби.

Наведено указује да су, пре више година, створени нормативно-правни услови да руководиоци органа јавне власти предузму мере из своје надлежности. Надлежност руководиоца, свакако, подразумева обавезу процене безбедносних ризика којима се стварају могућности за компромитацију тајних података, али и поштовање прописа из области заштите података о личности и приватности истих. Дискутабилан је покретачки мотив министра одбране да сада и на овакав начин “ближе уреди” већ уређено и то у систему где су сви припадници безбедносно проверени и под сталним су опсервацијом безбедносних служби. Сврсисходније би било да је ишта предузето по питању разматрања одговорности и предузимања мера за неизвршавање обавеза из важеће регулативе.

Приватизација државних органа не доприноси успостављању механизама који обезбеђују заштиту тајних и личних података. Стање у тој области је забрињавајуће и представља деликатан проблем. Свашта се пише и свакако се прича, без размишљања о последицама исказаних речи. Поједини државни званичници не разликују добро од зла, нити своју корист од очигледне штете. Учестало предочавање (домаћој и међународној) јавности података о врсти, броју, стању,…расположивог (и пожељног) наоружања и војне опреме, затим материјалним (не)могућностима “ослонца на сопствене снаге и средства”, показатељима који предочавају стање морала у Војсци Србије и другим, указује о одсуству свести о јавном интересу. Поједини поступци могу се окарактерисати као кривично дело и изискују реакцију надлежних органа. У противном, толеранција поспешује самовољу и обесмишљава тврдњу да нико није изнад закона.

Необорива је чињеница да приватност постоји и на послу, као што је неспорна обавеза заштите достојанства запослених, ма где они били у рандом односу. Као држава чланица савета Европе, а тиме и потписница Европске конвенције о људским правима, Србија се обавезала да јој је људско достојанство увек на првом месту. А основа достојанства је приватност. Према томе, сваки орган, па и МО, мора да узме у обзир да ли је и како ограничење приватности прописано законом, да ли је предузето у мери и потреби заштите интереса службе, да ли запослени могу да предвиде последице своје (писане) сагласности, да ли је заштита тајних података могла да се регулише на другачији начин итд.

На крају, треба имати у виду да право на заштиту података о личности и приватности није апсолутно и да, у изузетним ситуацијама, може бити нарушено, уколико је претежнија потреба заштите интереса Републике Србије. Изузетност подразумева да не постоји правни основ да се запосленима одузимају мобилни телефони на месту рада, уколико одузимање не служи сврси вођења предкривичног, кривичног или прекршајног поступка. Поента је у спречавању злоупотреба, како појединаца, тако и надлежних органа, те примени казнених одредби закона за прекршиоце регулативе. За очекивати је да министар одбране, са својим сарадницима, осмисли другачији начин спречавања злоупотребе мултимедијалних уређаја у одређеним административним и безбедносним зонама и просторијама у којима се чувају, користе, обрађују и уништавају тајни подаци. Не мање битно је да и сам престане са саопштавањем података који су му поверени или до којих је на други начин дошао, а од националног су интереса.

Аутор: Петар Радојчић, генерал-потпуковник (у пензији), члан Главног одбора Демократске странке

(Извор: Данас)

ПРАТИТЕ НАС

СТОП МЕДИЈСКОМ МРАКУ!

Преузмите бесплатну
мобилну апликацију са Play Store или App store продавнице

КАТЕГОРИЈЕ