lat

Суверенитет Србије је ограничен


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Петра Радојчића за Данас

Знана је порука атинских посланика упућена грађанима града Мелије (431. год. п.н.е) – изјавивши да правда важи само за оне који су међусобно подједнаке снаге, Атињани су тражили да се град преда или ће бити уништен (Тукидид: Пелопонески рат).

Присећајући се инвазије Ирака, бомбардовања Србије,… увиђамо да се односи између држава нису битно променили за протеклих 2.500 година и да моћни чине оно што могу, а слаби подносе онолико колико морају.

Игноришући трендове у развоју међународних односа, председник Србије је, пре годину дана, изјавио: „Суштина политике за коју се залажем је независна Србија. Независна, не само у својим границама, већ и у одлучивању и бризи за свој народ. Ако то неко не може да разуме, онда је то његов проблем. Нека сви знају: водићемо јединствену – српску политику у коју се странци неће мешати док сам ја на челу државе!“. Међу онима сам који га нису разумели – ни тада, а ни сада. При том, не мислим да је то мој проблем.

Више је разлога несхватања предочене ванинституционалне политике. Прво, земља нам је изложена бројним спољним економско-политичким мерама и „препорукама“ чија се примена, углавном, не доводи у питање. Друго, примарни атрибути државе – територија и суверена власт на тој територији изван су уставних оквира. Наиме, Србија не држи монопол легитимне силе и позитивног права на целој својој територији, у односу на становнике који је насељавају. Уз то, нема прецизно одређене и међународно признате границе са БиХ и Хрватском. Треће, независност се огледа у (не)способности државе да се брани од утицаја других држава, али и мултинационалних компанија, невладиних организација итд. који делују у транснационалном простору. Четврто, сарадња између држава може да значи слабљење независности, али и очување националног суверенитета (пример: Први ирачки рат вођен у циљу заштите суверенитета Кувајта).

Због процеса глобализације – јачања међузависности савременог света, удруживања држава у међународне организације и војне савезе, те мешања светских сила у унутрашње ствари других земаља, део светске и домаће јавности је у дилеми и пита се – у којој мери постоји независност, тј. државни и национални суверенитет? Може ли он, у изворном значењу, опстати у актуелним, реалним околностима? Где је граница права народа да буде свој господар, али и слободе легитимне власти да има врховни ауторитет на својој територији, да управља унутрашњим пословима и спољним односима?

Да би обезбедиле себи мир, сигурност и економски напредак, националне државе се удружују и прихватају одређене универзалне принципе и норме који су изнад њих. Србија није и не треба да буде изузетак. Удруживање и развој међународних односа подразумевају, поред осталог, заједничко одлучивање о многим стварима, при чему, неретко, нема ни формалне ни суштинске равноправности. Моћније државе теже да остваре своје планове, а начин одлучивања им обезбеђује легитимитет донесених одлука и омогућава да националне интересе представе као универзалне. На тај начин нарушавају суверенитет слабијих држава, чија се послушност (мање-више) подразумева. Наравно, што је држава економски снажнија, то је политички мање зависна од других држава и власти.

Осим суверенитета, основ и темељ демократског друштва је територијални интегритет – целовитост државе. Та два појма су недељива и представљају главне карактеристике сваке земље. Међутим, непоштовање међународног права, нелегална демократија и тајна дипломатија, те интеграција у наднационалне организације и савезе ограничава суверенитет и интегритет држава – делом их и суспендује, што узрокује нестабилности које „производе“ конфликте.

Сагледавајући позицију Србије из визуре председника, покушавам да схватим колико нам је држава суверена и независна, односно колико је самостална. У околностима преговора о приступању ЕУ, решавања статуса КиМ, туторства ММФ-а, „подршке“ Сорошеве фондације, недипломатских иступа појединих страних амбасадора,…, не увиђам „јединствену – српску политику“, нити обећану независност. Напротив, запажам ефекте политике којој суверенитет измиче контроли. Косово је суштинско питање за Србију и тако га треба посматрати и разматрати. Међутим, Скупштина не расправља, а Влада нема званичан став по том питању, док председник Републике „солира“. Недопустиви су монополизовање унутрашњих послова и спољне политике, те одсуство суштинског дијалога, платформе и принципа који би указали шта може бити решење за јужну покрајину. Ако смо, као што наводи председник, дали све а заузврат нисмо добили ништа, упитно је у чијем интересу ради власт. Одриче ли се она, политиком „компромиса“ и залагањем за разграничење, дела територије?

У земљама крхке демократије, међу којима је и Србија, проблем представља ситуација у којој се власт формално налази код политичких институција и представника грађана, делегираних ради изражавања и задовољавања општих интереса. Суштински, полуге врховне власти су конфисковане од стране једног човека или групе људи која, захваљујући политичкој надмоћи, диктира политику земље и вољу народа интерпретира у складу са својим интересима.

Актуелне друштвене околности указују на превазиђеност и неоснованост прихваћеног значења суверенитета у традиционалном смислу. Макар и мало покоравање заједништву наводи на закључак да апсолутне независности нема, тј. да формално признат суверенитет не одговара реалности. Стога, треба (пре)испитати које су трансформације неопходне да би он могао да се уздигне на висину чинилаца који делују изнад националног система и граница. Објективније сагледавање доприноси поузданости. Знаће се може ли Србија, расположивим капацитетима, да брани своја права и интересе, те да ли је и у којој мери суверена земља која доноси одлуке самостално, у зависности од својих националних интереса. На крају, треба имати у виду – апсолутни суверенитет подразумева и право државе да прибегне сили да би заштитила своју политичку независност и територијални интегритет. Недавно смо се искусили то право увиђајући и данас апсурд донете одлуке.

Аутор је генерал-потпуковник у пензији

(Извор: Данас)

ПРАТИТЕ НАС

СТОП МЕДИЈСКОМ МРАКУ!

Преузмите бесплатну
мобилну апликацију са Play Store или App store продавнице

КАТЕГОРИЈЕ