lat

Стање у Србији је дириговани хаос


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст генерал-потпуковника у пензији Петра Радојчића за Данас

 

Устанеш ујутру, седнеш да попијеш кафу, укључиш телевизор кад – на делу је дириговани хаос! Перспективу нуде и бољи живот обећавају људи који се „хране“ конфликтима.

Судећи по све учесталијим седницама Савета за националну безбедност, драматичним и спектакуларним корацима српских званичника, пропраћеним сензационалистичким најавама и насловима блиских медија, на плећа актуелне власти пао је огроман историјски терет. Проблеми и изазови са којима се сусрећу политичка и државна елита, презентују се као најтежи у историји државе, као судбоносни, као прекретница за будућност. И сам председник Србије, обраћајући се јавности у суботу, поред осталог каже : „У тешкој смо позицији. Сатерани смо у ћошак…“

Повод обраћања био је провокативни упад и распоред припадника косовских специјалних јединица РОСУ на север Косова, заузимање језера и хидроелектране „Газиводе“, те потоња реакција органа косовских и власти Републике Србије, припадника међународних мисија на Косову и Европске уније. Председник је истакао и да је, уз подршку међународних фактора, нападнут мир од стране приштинских власти, да наш народ нема на кога да се ослони, осим на себе и своју државу, да је то био покушај изазивања реакције Србије која би била искоришћена за даљу сатанизацију наше земље, али да је Србија реаговала одмерено, мирно и сталожено.

Актуелна ситуација са испољеним тензијама, без сумње, угрожава наставак дијалога и указује да су албанско-српски односи најделикатнија тачка регионалне стабилности и сигурности. Уважавајући жељу „врховног команданта“ да истакне намеру очувања мира (готово) по сваку цену и „нулту толеранцију“ насиља над Србима на КиМ, довођење Војске Србије у највиши степен приправности свакако није одмерена и сталожена реакција. Није била ни она у априлу 2017. године, после ескалације кризе у Македонији, нити почетком августа ове године (такође, на целој територији), због напетости на КиМ.

У најсвежијем сећању су околности у вези са недавном дводневном посетом председника Вучића северу Косова када је, након информација да Приштина намерава да га спречи да посети ХЕ „Газиводе“, наредио војсци, а затим затражио од полиције и БИА, да прекину сваку комуникацију са косовском полицијом, КФОР-ом и свим међународним представницима на Косову. Прекид комуникација са мировним снагама за које је, у више наврата, тврдио да имају кључну улогу у заштити српског народа и очувању безбедности на КиМ?!? Предузете мере биле су, углавном, ирационалне и додатно су доприносиле конфронтацији и нарушавању међусобних односа. Уколико је ангажовањем војних и (дела) полицијских снага хтео свима да стави до знања да ће Србија бити уз свој народ, да неће дозволити нову „Олују“, „Бљесак“ или „17. март“, ускратио нам је одговор на питања – на који начин ће се народ заштитити и по коју цену?

Може ли, у условима испољеног лицемерја ЕУ и неадекватног реаговања међународних мировних снага, „борба“ разговором против безумља резултирати жељеним ефектима? Није ли последња провокација косовског лидера и реакција „западних савезника“ још један показатељ да је, када је Косово у питању, „Вучићева политика“ доживела пораз? Одржава ли се оваквим „акцијама“ замрзнути конфликт на Косову и коме он одговара? Може ли се изоловано говорити о КиМ, ван контекста оријентације Србије и њене перспективе? Како у окриље цивилизације стићи са кадровима који су подстицали, а и данас подстичу, нестабилности на овим просторима?

Политичко-безбедносне „акробације“ и стварање осећаја угрожености, извесно је, не доприносе проналажењу заједничког језика и уздржавању од запаљиве реторике која, без реалне основе, звучи претећи. Тешко је и присетити се, а камоли побројати, колико је, у последњих неколико година, било „кризних“ ситуација у региону и медијских (пре)обликовања перцепције јавности, у којима су у центру збивања били Србија и њени највиши званичници. У одговарајућим временским интервалима јавност се, све чешће, изјавама о деловању страних обавештајних служби, заверама против појединих органа власти Србије и покушајима дестабилизације земље и региона, доводи у стање ишчекивања и неизвесности. При том, медијима и грађанима оставља се простор за претпоставке и фабриковање теорија завера, уз „умирујуће“ тврдње да нема разлога за панику јер државни органи добро раде свој посао. Заједничко за сва „догађања“ јесте да, након медијског третмана, нису до краја разјашњена, укључујући и ефекте ангажовања страних безбедносних структура чије деловање на територији Балкана није новост.

Актуелна власт често инсистира на тврдњама да је Србија „стуб“ и гарант мира и стабилности у региону. Наметнута или самоприхваћена улога? У недостатку стабилне потпоре, нужан је критички осврт на основаност таквих иступа, јер чусмо из уста председника контрадикторне изјаве – да Србија не може да издржи никакве сукобе и да је притерана уза зид, али да је ВС спремна да одговори на сваки развој ситуације? Последњу тврдњу поткрепљује министар одбране, изјавивши да је ВС у готовости да брзо и одлучно изврши сва наређења и заштити животе грађана Србије без обзира где живе. С обзиром да остаје непознаница КАКО и да Запад (неформално) даје легитимитет оваквом стању, Срби (не само из области Ибарског Колашина) имају разлога да буду забринути за своју безбедност. То је поражавајуће за многе од нас.

ПРАТИТЕ НАС

СТОП МЕДИЈСКОМ МРАКУ!

Преузмите бесплатну
мобилну апликацију са Play Store или App store продавнице

КАТЕГОРИЈЕ