lat

Сексуално - шта?


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст др Марине Николић за Данас Крај новембра и почетак децембра обележени су кампањом „16 дана активизма против насиља над женама“. Организације у Србији годинама уназад придружују се овој међународној акцији, која је подржана и од стране Уједињених нација. Почетак кампање везује се за 25. новембар, Међународни дан борбе против насиља над женама, да би се обележавањем 1. децембра, Светског дана борбе против АИДС-а, 3. децембра, Међународног дана особа с инвалидитетом и 6. децембра, Годишњице Монтреалског масакра, завршила 10. децембра, на Међународни дан људских права.

У ово доба износе се различите статистике - о феминициду и партнерском насиљу, о женама на тржишту рада, о уговореним браковима малолетница и тако даље, о чему смо имали прилике да ових дана читамо или гледамо у медијима.

Оно што сматрамо изостављеним и о чему се нажалост врло мало говори код нас јесте тема сексуалног узнемиравања, иако су медији били преплављени холивудским скандалима које су изазвале оптужбе против продуцента Харвија Вајнстина, глумца Кевина Спејсија и других. Сексуално уземиравање као појава ужасно је раширено и свеприсутно, простире се на све нивое, и кроз целокупан простор. Без обзира чиме се бавимо или где живимо, свака од нас доживела је вербално или физичко насиље са сексуалном конотацијом. Неке од нас имају или су имале рођаке који воле да јако штипну за образ. Готово да нема школе у Србији да се за неког од наставника или особља не везују епитети да воли да „загледа“ или да „шљепне“ девојчице, посебно оне које су „физички зрелије“. На факултету увек постоји професор који воли да се рукује са студенткињама и да им стиснуту руку држи дуже него што је уобичајено, да позива у кабинет или чак у сопствени стан „на консултације“, да предлаже „олакшице“ у полагању испита. Када се запослите, често шеф има обичај да вас загрли преко рамена, придржи око струка, честита све могуће празнике, са значајним погледом предложи заједничко службено путовање, док колега из канцеларије мазним гласом коментарише ваш данашњи изглед и то чини понекад насамо, али му је чак некако лепше да то уради када је више колега присутно. Ваљда да би показао свој мачизам, а ви своје зарумењене образе које је он испровоцирао.

Не говорећи о ужасу који све ми доживљавамо пролазећи кроз такве, најчешће континуиране свакодневне ситуације, желим да истакнем последице које настају из наведног. Ниједној девојчици школског узраста не прија недолично понашање наставника, оне су ужаснуте, почињу да губе поверење у све у које треба да га имају, а мушког су пола. Неке, нажалост, мислећи да свет функционише на такав начин ову страшну игру прихватају, постајући свесни и намерни актери, чак и провоцирајући такве ситуације. Данас по школама долази до ситуација у којима девојчице, али и дечаци!, свесно кокетирају и заводе своје наставнике и наставнице, доводе их у непријатне ситуације, с циљем лакшег добијања боље оцене или статуса. На крају, врло често родитељи преузимају правду у своје руке, што ствари само додатно компликује.

Има нажалост случајева да се „на сукњу“, односно преко кревета добија факултетска диплома или запослење. Међутим, страшно је то да уколико сте женско, млади, а притом још атрактивног изгледа, аутоматски добијате етикету нечије љубавнице, а сваки се ваш успех приписује сексуалним а не професионалним вештинама. У нашем друштву игноришу се осећања жртве - кроз све то пролазите сами, премотавајући у глави слике непристојног додиривања, погледа, намигивања, дахтања, трљања, ласцивних добацивања. Уколико се некоме пожалите, па и ономе ко одлучује, добијате коментар да је неко „једноставно такав“ и да игноришете. И ви онда као игнориште: тако што сваку неугодну ситуацију окренете на шалу, смејете се и када бисте насилнику најрадије завалили шамар, избегавате шансу да останете насамо с насилником, молите момка, мужа или пријатеља да вас чека с посла, али тако да то буде наочиглед свих, посебно насилника и тако даље. Бројни су начини за ескивирање, али ниједан да вас спаси. Закон о раду забрањује сексуално узнемиравање дефинишући га као „свако вербално, невербално или физичко понашање које има за циљ или представља повреду достојанства лица које тражи запослење, као и запосленог у сфери полног живота, а које изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење“. Закон о спречавању злостављања на раду, колоквијално назван законом о мобингу донет 2010. године препознаје, односно изједначава сексуално узнемиравање са другим видовима злостављања. Последња мера у заштити жртава сексуалног узнемиравања и с циљем смањења те негативне друштвене појаве јесте допуна Кривичног законика одредбама о полном узнемиравању, које тиме постаје кривично дело и може се казнити новчаном или затворском казном. Ове су новине, које се активно примењују од првог јуна ове године, од стране стручне јавности оцењене ипак као мртво слово на папиру, будући да је сексуално узнемиравање најчешће тешко доказиво, а ове се одредбе итекако могу и злоупотребити. Од кључне је важности како се ови, као уосталом и сви други закони, примењују, па очекујемо од правосудних органа не више статистику о броју убијених жена (подсетимо од пре неколико дана тај број се попео на 27) или броју пријављених случајева насиља, злостављања и узнемиравања, већ о резултатима до којих су ове одредбе довеле.

Треба подсетити да је Србија 2015. године ратификовала Истанбулску конвенцију, која подразумева спречавање насиља над женама, заштиту жртава и кривично гоњење насилника, као и низ активности у складу с тим циљевима: од оснивања СОС телефона и сугурних кућа као подршке жртвама, до предупређивања насиља разбијањем стереотипа о родним улогама и увођењем одговарајућих програма у образовни процес. Стога, захтевамо од Министарства просвете да посебну пажњу у образовно-васпитном процесу посвети и овој врсти насиља, које се манифестује и као вршњачко и као насиље изазвано злоупотребом моћи. Обавезно увести у образовни процес такве теме, у оквиру Грађанског васпитања или других предмета, као и кроз серију предавања, која могу бити организована уз помоћ стручних организација (из сфере правосуђа, унутрашњих послова, здравства), невладиних организација које се баве тим областима или радионицама затвореног типа на којима би, без бојазни да ће бити проказане, жртве могле говорити о својим искуствима. Они који пролазе пакао сексуалног узнемиравања морају бити охрабрени да говоре о томе, тако што би стекли поверење у институције које им могу помоћи, а сви други треба да постану свесни да је такав модел понашања недопустив, чак и не само због појединачних случајева, већ и због ширег друштвеног утицаја - наиме, не смемо (п)остати толерантни на насиље, а још горе пристајати на такве улоге где се очекује да мушкарац буде тај који се понаша бахато а жена та која кокетирањем или сексом каријерно напредује.

Мора се направити искорак из овог зачараног круга. Морамо јасно и гласно говорити кроз шта пролазимо. Иако се бојимо да нећемо завршити школу или факултет, да нам неће веровати јер можда нико није видео шта смо доживели, да ће нас шиканирати на послу, угрозити нам егзистенцију, да ће нас и партнер можда одбацити јер нема поверења у нас. И оно што је кључно - зарад свих проливених суза, прогутаних кнедли и тихе патње - свакој, али свакој девојчици рећи да поштује себе, да никада не трпи оно што је унижава, као особу и као жену.

Др Марина Николић, председница Форума жена Демократске странке

(Извор: Данас)

ПРАТИТЕ НАС

СТОП МЕДИЈСКОМ МРАКУ!

Преузмите бесплатну
мобилну апликацију са Play Store или App store продавнице

КАТЕГОРИЈЕ