lat

Ректорка, она која ради свој посао


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Биљане Максимовић

– Ја само радим свој посао, а свако може да ме назива како жели, поручила је, мирно и сталожено, ректорка БУ Иванка Поповић.

Колико у овој реченици истине има, потребног мира и неопходне мудрости? Симетрије и аналогије су клизав терен за нигдину, али овде је оправдано и смислено сетити се речи којима се одбија покорност и остаје уз младост, изговорио их је у језивом, октобарском дану у Крагујевцу, професор један и гласе: „Ја још увек држим час“.

Предмет дискусије и спорења могу и морају бити методи којим су се сви служили и у настојању да се разоткрије цео механизам који почива на лажима и преварама и у осионом инаћењу са истином и правичношћу. Борба се одвијала у Ректорату, зато што су многи отишли са поља на коме се развијала борба. Поједини у заклон фотеље, неки синекурама придобијени за ћутање удаљили су се на безбедно растојање, многи искуством наоружани нису искорачили да на чистину извуку глибави нанос који систем намерно наноси Универзитету. Вучић у академској заједници никада није имао стварну подршку. За седам година јесте листа потписника подршке њему увећавала се, но, као пре свега маг манипулације, знао је и начин играња са бројевима и стварања илузије великих нумера. У Вучићевом случају не важи правило да је апсолутиста политичар чији его пуни свита око њега, привидом и лажима, а он несвестан начина устоличен чека даља поклоњења. Он је тај који планира и остварује наум и знао је да хиљаду потписа само је папир, не и безуслов, не и спремност, не и поштовање. За њега хиљаду значи десет пута више од оног испод њега, за хиљаду људи који су именом добили кредит за спокојан рад то је десет пута лакши начин.

Студенти који су запосели зграду Ректората нису парадигма политичке коректности. Ни по броју, ни по утицају, нису ни репрезент младих чак. Међутим, јесу припадници генерације којој и садашњост измиче, док будућност чека изван граница земље. Што су они енергичнији или гласнији, благонаклони чувари јавног морала рекли би и дрскији, изрази су и последице идеологије која сеје оскудицу у свему. Ни у једном другом времену не би било замисливо да плагијатор чува кључеве државне касе, да рушитељ из Савамале прича о изградњи, да насилник мирноћом проповедника испред владиног грба распреда о сутрашњици свих нас. Ниједно друго време не би могло да помири и толико супротности које постоје међу младима, као ово.

Ректорка, која живи и ради у овом и оваквом намерно посвађаном свету, изабрала је свесно и савесно да се не посвађа. Са собом. Својом мисијом. Визијом. Нисмо је чули да ружи никога, није прелазила границе култивисане уљудности ниједног часа. Дакле, у времену када продаје угледа, обезвређивање части и крађе звања искушавају и крше људе, савезништва, заједнице и друштво, она није имала спор са својим моралним и професионалним. Мерила знања истакла је као једино битна. Рећи ће неко, немерно или нехотично, да је ово сувише мали пример за далекосежне промене. Тачно, но, и он уз сва ограничења показује да мањина мора имати могућност да искаже став, да разговор мора постати узорни модел решавања спорова и да Универзитет има снаге за решавање свега, па и онога што им је политичком вољом наметнуто са стране.

Ауторка је шеф Информативне службе Демократске странке

(Извор: mediasfera.rs)

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ