ћир

Obrazovanje se ne završava pred kamerama


PODELITE:

Autorski tekst Biljane Maksimović za Danas

O nekim temama ne mislim i ne pišem kao osoba koja ima političko opredeljenje. Zato što su mi sin i neke vrednosti nepodložne menama i vrednovanju bilo čime izvan kruga srca i razuma.

Zato i o obrazovanju, prosveti i Šangajskoj listi ne mogu na način na koji bi o izborima, demokratiji i slobodama. Ipak, moram. Iz razloga istovetnih koji me pokreću subotom. Samo kretanje dovodi do budućnosti.

Moj sin je u osnovnoj školi, gimnaziji i na fakultetu bio đak generacije, onaj kome piše 10,0 na uverenju o diplomi. Položaj nauke i obrazovanja njega (do)tiče.

NJegova odluka da ostane ili ode prestaje biti njegova kada i o stvarima sasvim običnim, normalnim i ostvarivim po sebi, o svemu dakle, odlučuje samo jedan. Koristeći samo jedan kriterijum: nepodnošljivu lakoću odbacivanja znanja. Sve što izmiče kontroli, svrstavanju i lakom odgonetanju biva odbacivano.

Moj sin odluku neće doneti na osnovu rang-liste i položaja Beogradskog univerziteta. Ponajmanje poveden razlozima o kojima pripoveda Vučić.

Svaka odluka je ishod procesa. Sazrevanja. I gneva i razloga. Nijedan citat ne može ga približiti odluci koliko može ono iskustveno, empirijsko, njegovo lično. O školama u koje se preselila borba za rejting. Ukoliko je omogućeno da deca borave u njima od svitanja do sutona pribavljaju popularnost. O modalnom preseku mediokriteta koji ovladava kako se ne bi škola našla „na lošem glasu“ i opteretila problemom nedovoljno upisanih učenika. Među nepoželjne klizi zbog visokog kriterijuma ocenjivanja, a ne tuče, obesti i bezobrazluka koji nije i ne može biti deo dečjeg odrastanja.

Pripada generaciji koja srećom, televizijski dnevnik ne gleda, ali je mogao gledati kako priča o digitalizaciji izgleda u školama, kada se u opremljene učionice ulazi kao na školske svečanosti, a nastavnik opominje da se ništa od scenografije ne pipa. On je bio taj, koji je gledao kako komisija testove pregleda ključem, kako se ocene na većima stiču, kako u patuljastom odeljenju od petnaest učenika se deset proglašava Golijatima znanja.

NJemu se događalo da ispred sebe ne zatiče upitane, temperamentne i radoznale, već uplašene za normu, opterećene mogućnošću da se preko noći presele u tehnološke viškove. Moj sin je išao u školu u kojoj se odvijao neometano jedino štrajk dve antagonističke grupe nastavnika. U učionici je slušao i pouku o valjanosti u pokornosti. Dete je videlo kako se niko ne bori za njegovog bolesnog druga.

Mesecima je sa decom skupljao priloge, umesto da to radi država i neko drugi, pozvaniji. U neverici je posmatrao ćutanje svih kada su mu razrednu napali i ostavili da se sama brani. Za sebe, decu i profesiju. Sustigao ga je umor od realnosti ovako nehumane i zastrašujući nepravedne, a da nije ni iskoračio na put punim korakom.

Završio je najbolji fakultet u zemlji, prvi u svojoj generaciji, bez iluzije da je to zato što je toliko i tako bolji. Znao je razloge usporavanja kod mnogih. I svodilo se na nemogućnost da snove podupreš novcem, platiš časove, kurseve ili knjige. Fakticitet stvarnosti u kojoj su mnogi daroviti iz njegove generacije već posustali, klonuli je ono što će ga odvesti ili zadržati. Ta lična iskustva su kompas, ne obećanja o kabinetu i primanjima. Konkretne ponude njemu su stizale od prvog dana diplomiranja, sa masterom se umnožavale od kompanija, stranih.

Tako dugoročno, planski i strategijski rade oni koji moć zasnivaju na znanju, vrednovanju i prepoznavanju. Nije željan nakon 12 godina učenja lagodnog života. Nedostaje mu da znanje postane moćnije od egoizma, nemorala i kukavičkog zaklanjanja. Neće da ratuje za neodgovoran život i laž.

Profano do besmisla sada i zvuči parola o životu od rada. Možda je vreme da joj se vrati smisao. Istrajno i pošteno. I, da važi za sve jednako. Početak mora biti isti, kao i uslovi trke; vreme, cilj i rezultat će nas već sami napraviti pobednikom ili poraženim. Nikako reči i obećanja. Neće njega zadržati ganutljiva priča, hoće utemeljena i potvrđena.

To što o stanju u prosveti priča Aleksandar Vučić, otvara je i zaključuje jednim švenkom kamere i prigodnom smirom, kao i o svakoj drugoj temi iz svog predizbornog programa, govori da izbor je na nama, a ne u njegovim obećanjima. Ne mora nas kamera pratiti, ali se od savesti i razboritosti ne smemo odvajati.

Autorka je šefica Informativne službe Demokratske stranke

(Izvor: Danas)

PRATITE NAS

Postani član

KATEGORIJE