lat

Неуверљиви поводи за примену концепта тоталне одбране


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Петра Радојчића за Данас

Три године од формирања интерресорне радне групе, коју су, поред представника Министарства одбране и других министарстава, чинили представници Генералног секретаријата председника Републике, БИА-е и Канцеларије за европске интеграције – 21. августа је у Народну скупштину приспео предлог највишег стратешког документа – Стратегије националне безбедности Републике Србије.

То би требало да значи да ће, десет година од усвајања важеће Стратегије, држава и грађани добити нови „кровни“ стратешки оквир за израду осталих стратегија, закона и јавних политика, у различитим областима друштвеног живота. С обзиром да је јавна расправа обесмишљена, основно питање које се намеће уочи предстојеће скупштинске процедуре јесте – да ли је предложени садржај сврсисходан?

Већ на прво читање, уочљив је висок ниво општости и неусаглашености у опису „стратегијског окружења“ који, у појединим деловима, одудара од фактичког стања и актуелних околности.

То је разлог што се, са безбедносног аспекта, не могу сагледати „значајне промене“ у окружењу, због којих Србија „прилагођава“ политику тим променама, како би штитила своје интересе. Несумњиво, широк је спектар озбиљних и високоризичних безбедносних изазова – од екстремних климатских промена и еколошких катастрофа, преко „обојених револуција“, терористичких активности, миграција, организованог и високо технолошког криминала… до енергетске зависности.

При том, противник може бити природа, верски фундаменталист, компјутерски хакер или угледни члан друштва. Може се испоставити да је непријатељ и неко из безбедносног система. За асиметричне опасности не постоје границе. То је, свакако, требао бити разлог за формулације које би назначиле примарне, тј. најутицајније безбедносне претње, јер се безбедносне институције и државни органи суочавају са чињеницом да информација више није привилегија, већ обавеза и да не постоје једноставни одговори, нити јединствен рецепт за заштиту националних интереса.

Остаје нејасно зашто се, у склопу глобалне анализе, а не посебно, разматра безбедност Србије. И тај део је оптерећен непрецизним наводима из којих се не уочава, на пример, ефекат неадекватних антимиграционих мера ЕУ и изостанка потребног нивоа кооперативног приступа решавању тог проблема.

Нема помена да поједини политички лидери подстичу опасност од избијања етничких сукоба на северу КиМ, југу Србије и у Рашкој области, да је регион Балкана, укључујући поменуте територије, један од полигона за регрутовање џихадиста и да је, на свим мапама ИСИС-а, овај простор део глобалног калифата. Упитно је и „амортизовање“ утицаја застарелости термо капацитета, недовољне искоришћености обновљивих извора енергије и угрожене сигурности у снабдевању нафте и гаса на енергетску безбедност.

Предлагач Стратегије није нашао за сходно да међу дефинисане изазове, ризике и претње безбедности уврсти неконтролисани промет, нелегално поседовање и злоупотребу стрељачког и лаког оружја који доприносе несигурности грађана и нарушавању опште безбедности друштва, у целини.

Тим пре што је недозвољена употреба ватреног оружја повезана са насиљем, криминалним активностима, али и организованим криминалом и тероризмом. Занемарени ризици по стабилност и безбедност земље су и неравномерни привредни развој, као и неодрживо трошење природних ресурса. Недовољно је конкретизован ризик од високотехнолошког криминала и угрожавања информационих и телекомуникационих система, имајући у виду тенденцију повећаног коришћења информационо-комуникационих технологија, интернета и глобалних мрежа и да је сада то један од примарних изазова за безбедносне институције и друге субјекте одбране.

Поред експанзије криминала у ери глобализације, озбиљну претњу за економску и општу безбедност Србије представља корупција, која је у предлогу документа сврстана под „друге изазове, ризике и претње“ (?) који могу испољити утицај на безбедност земље. Реалност је да она, у спрези са организованим криминалом, додатно отежава ситуацију институцијама, које немају капацитете да овај проблем реше или, барем, умање последице штетних ефеката. С обзиром да ова друштвена аномалија поткопава економију, демократију и владавину права, да указује на слабост државе и урушава поверење јавности у државне органе, завређује разраду.

Како год, наведени изазови, ризици и претње нису уверљив повод за увођење и примену концепта тоталне одбране. За јавност остаје нејасно шта он, заправо, подразумева и шта се, чиме, на који начин и по коју цену брани.

Предложени документ не обухвата савез(е), као облик сарадње међу државама, премда Закон о одбрани Републике Србије прописује могућност одбране и у сарадњи са другим државама и међународним безбедносним организацијама. Занемарен је и посреднички најам (оутсоурцинг) безбедносних служби, односно ванинституционалних снага безбедности чија делатност обухвата физичко-техничку заштиту појединаца, објеката и других материјалних добара (не обухваћених заштитом надлежних државних органа), иако се зна да приватни сектор безбедности, услед нормативне неуређености, недостатка делотворног наџора, сукоба интереса и других пропуста који ометају делотворно уређење, може представљати потенцијални ризик по унутрашњу безбедност, поготову што се том делатношћу баве и мултинационалне компаније.

У недостатку нормативног оквира система националне безбедности, посебан осврт завређује сагледавање његове структуре, самопрокламоване војне неутралности и неаргументованог концепта тоталне одбране. Међутим, даља анализа одузела би драгоцени новински простор, а примера недопустиве површности, недоречености и несклада има још.

Извесно је да Стратегија националне безбедности РС – предлог, превасходно, није у складу са актуелним и „перспективним“ безбедносним окружењем, нити „осликава“ стање у држави које, у мањој или већој мери, утиче на заштиту од стварних и потенцијалних асиметричних (вишедимензионалних) ризика.

Сходно томе, не указује на везу између узрока и последица, тј. не пружа одговор како ће се успоставити ефикасан систем одбране и његово стабилно функционисање „ослонцем на сопствене снаге“, када је извесно да државе нису довољно способне да се саме супротставе различитим безбедносним претњама. Од садржаја овог стратешког документа, умногоме, зависи обликовање будућности Србије у ери несигурности.

Аутор је генерал-потпуковник у пензији, заменик председника Савета за стратешке политике

(Извор: Данас)

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ