lat

Може демократија, ал’ не у мојој кући


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Драгане Ракић за Данас

Грађани Србије су у протеклих десетак дана пуно тога претурили преко главе. Беше то права политичка циркусијада за широке народне масе која тешко да је неког оставила равнодушним.

Премного артифицијелног, подређено спектаклу по сваку цену. Све је почело када је власт најавила штрајк глађу због „насиља које опозиција врши над грађанима Србије“. Историја парламентаризма не памти случај да је министар одбране неке земље дошао на идеју да штрајкује глађу против опозиције.

Међутим, наш министар војни, подржан са још тридесетак посланика владајуће већине у Скупштини Србије, није видео други начин него да штрајком глађу примора правосуђе и полицију да раде свој посао, тј. да хапсе насилнике и фашисте окупљене у Савезу за Србију и тиме сачувају државни ред и поредак. Говори ли то Вулин о себи, о властитој немоћи, о незнању да институционално решава проблеме, користећи демократске методе и процедуре, или причом о штрајку уводи кич естетику у највише законодавно тело државе?

Нажалост, од громогласно најављеног протеста се одустало брже него што се штампарска боја у новинама које су огласна табла за поруке власти осушила. Истог дана када нам је шеф посланичког клуба напредњака Александар Мартиновић скренуо пажњу да се од штрајка глађу није „одустало“ него је само „одложен“ и да власт увек може дупло дуже да штрајкује од опозиције, почело је затварање посланика и одборника владајуће већине по скупштинама широм Србије.

Слушали смо тираде о потреби даноноћне одбране скупштинских зграда, чување телима „изборне воље грађана“, о бризи напредњака за демократски поредак и институције. Намера режисера да сцене стражарења над оним што је заробљено буду слике дана и заклоне поглед на слободне људе окупљене на великом антивладином митингу 13. априла у Београду показале су се неуспешним.

Да нико из власти није ни помишљао да истински штрајкује глађу, најбоље говори фискални рачун који су панчевачки напредњаци направили док су се током викенда 13. и 14. априла досађивали у згради градске скупштине. Наиме, добровољно затворени у Скупштини града Панчева, јели су и пили о трошку грађана, а шта би друго?! Медаљони, помфрити, салате, кафе, сокови и свашта још, плаћено је око 100.000 динара са рачуна Градске управе Панчево.

А да нико од напредњака искрено не жели дијалог и поштовање демократских процедура, него напротив, чини све да угуши било какву дебату у друштву, најбоље говори фришки пример из Вршца. Тамо је прошле недеље скупштинска већина усвојила нов Пословник о раду, који предвиђа да одборник има само један дан да напише амандман на достављена акта.

Сваком одборнику у Србији, било да је власт или опозиција, апсолутно је јасно да је немогуће „амандман поднети председнику Скупштине у писаном облику, са образложењем, најкасније следећег дана након достављања предлога аката“, јер да би се написао ваљани амандман неопходно је разговарати са грађанима, питати стручну јавност за мишљење, сазвати одборничку групу, консултовати се са другим колегама одборницима… Тако да је једини циљ 161 члана Пословника Скупштине града Вршца управо да укине могућност подношења било каквог амандмана и одузимање могућности грађанима да учествују у побољшавању скупштинских одлука које изгласавају СНС одборници. Наравно, увек на звонце.

И зато када Маја Гојковић позове народне посланике да „разговарају о процедурама, о амандманима, о допунама дневног реда, као и о томе како боље да заступају грађане у Србији“, њој нико од грађана Србије не верује, а поготово не верују опозициони одборници из локалних скупштина.

Нема ту никакве искрене жеље за дијалогом, нема жеље да се чује другачије мишљење и да се заједнички ради на новој политичкој култури где политички неистомишљеник неће бити третиран као издајник, страни плаћеник, насилник, олош, наркоман, фашиста, бедник, друштвени талог, непријатељ сопствене државе и народа. Ми, одборници којима се укида могућност подношења амандмана, видимо у свему овоме једино искрену намеру власти да цртају мету на леђима ама баш свакога ко је јавно рекао да је „један од пет милиона“.

Они су искрено посвећени једино томе да нас ућуткају једном за свагда као што су то јуче урадили Оливеру, а ових дана то раде Ради Трајковић.

Ми, демократе, не само да видимо, већ осећамо на својој кожи насиље које власт спроводи, вербално и као и свако друго. Због претњи, малтретирања, уцена и притисака којима смо изложени већ седам година, нама никада нису упутили чак ни лажно извињење. То говори да су властодршци спремни да своје нашминкано лице показују према Европи, а нама, грађанкама и грађанима, гвоздену песницу и пуна уста поруга. Дволичност је израз помањкања карактера, властитог става и доследног деловања, како у животу, тако и у политици.

Дакле: може штрајк глађу, ал’ на пун стомак и може демократија, ал’ не у мојој кући.

С том огромном разликом, што лажни штрајк глађу може бити здрав и забаван, а лажна демократија је дефинитивно опасна по живот и разарајућа по друштво.

Ауторка је потпредседница Демократске странке и чланица Асоцијације слободних одборника

(Извор: Данас)

ПРАТИТЕ НАС

СТОП МЕДИЈСКОМ МРАКУ!

Преузмите бесплатну
мобилну апликацију са Play Store или App store продавнице

КАТЕГОРИЈЕ