lat

Лабилократија


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Зорана Лутовца за Време


У ВЕЋИНИ ДРЖАВА, МЕЂУТИМ, МЕЂУНАРОДНИ ДАН ДЕМОКРАТИЈЕ СЕ ОБЕЛЕЖАВА МНОГО ВИШЕ КАО ИДЕАЛ НЕГО КАО ДОСТИГНУЋЕ. У СРБИЈИ, СВАКАКО. ДЕМОКРАТИЈОМ СЕ У СРБИЈИ ДАНАС НАЗИВА ИНСТИТУЦИОНАЛНИ СИСТЕМ ВЛАСТИ У КОЈЕМ ПОЈЕДИНЦИ БЛИСКИ АУТОРИТАРЦУ ПУТЕМ ГЛАСОВА У НЕРЕГУЛАРНИМ УСЛОВИМА СТИЧУ ФОРМАЛНИ ЛЕГИТИМИТЕТ И ФАКТИЧКУ МОЋ ДА ОДЛУЧУЈУ О СВЕМУ

Ове године 15. септембра се по десети пут обележава Међународни дан демократије. Генерална скупштина УН је 2007. године позвала све чланице, владине и невладине организације да тај дан обележавају као дан борбе за остварење демократских идеала. Права учествовања у политичком и друштвеном животу иду заједно са грађанским слободама – слободом говора и расправљања, заједно са слободом да се формирају политичке групе или удружења и слободом да им се приступа. Важна ставка ка остварењу демократских идеала јесте процес стабилизовања институција које обезбеђују владавину права и политичке процесе који омогућавају поштену политичку борбу и очување и ширење простора слобода и људских права.

У већини држава, међутим, Међународни дан демократије се обележава много више као идеал него као достигнуће. У Србији, свакако. Демократијом се у Србији данас назива институционални систем власти у којем појединци блиски ауторитарцу путем гласова у нерегуларним условима стичу формални легитимитет и фактичку моћ да одлучују о свему.

Србија спада у земље које би тек требало да се трансформишу из аутократског поретка, у којем власт није одговорна и не подлеже делотворној контроли, у поредак владавине права, основних слобода и људских права, развијеног цивилног друштва и независних институција. Отуда је обележавање Међународног дана демократије веома важно, јер нас подсећа на то где се налазимо и где смо се упутили.

Неразвијена политичка култура, неуспостављена владавина права, низак ниво слободе говора и медијских слобода, неразвијене и слабашне институције, концентрација власти у рукама једног човека, етаблирана партократија, раширена корупција – све су то системски проблеми у којима се налазе наша држава и друштво у целини.

Голим оком је видљиво да је Србија данас далеко од стабилне демократске државе. Ипак, о Србији се говори као о "стабилократији", чије значење изазива конфузију јер указује на стабилност, али не демократских институција и владавине права, него стабилност политичких и безбедносних прилика. Стабилократија је назив за поредак у којем су и демократске и либералне вредности прагматично потиснуте због такве стабилности. И то је жртва грађана земаља у транзицији коју "велики међународни актери" с лакоћом прихватају.

У ствари, правилније би било такав поредак назвати лабилократија: поредак неразвијених слобода и владавине права са фасадном демократијом лишеном правог садржаја. То је поредак нестабилних темеља јер зависи од рејтинга и добре воље ауторитарца и подршке коју добија од великих сила, а не од независних институција, и равнотеже либералних и демократских начела и праксе. То је поредак који почива на феномену "заробљене државе" (појам који користи Светска банка) где се закони креирају према потребама моћних појединаца, противно интересу грађана и државе. Држава је заробљена уз помоћ политичке и привредне елите које су добро умрежене са моћним појединцима. Јавне политике у служби су приватних актера који корупцијом обезбеђују легализоване привилегије. Клептократске елите настоје да контролишу грађанско друштво као коректора политичких процеса, формирају своје НВО, финансирају их из државног буџета или ЕУ фондова потискујући праве и одговорне НВО, обесмишљавајући тај веома важан сегмент демократског друштва.

Корупција као аутоимуна болест сваког друштва постоји и у развијеним демократским државама, али за разлику од земаља лабилократије са заробљеном државом, оне имају независно судство које као посебна грана власти у значајној мери отклања такве друштвене девијације. Пут ка остварењу демократских идеала је тежак и дуг, али јасно означен. Са претполитичког макадама може се прећи на магистрални пут демократије тек ако се обезбеде елементарни услови за функционисање нормалне демократске државе: владавина права, слободни медији и слободни грађани који на слободним изборима могу да без притисака бирају и независно судство које ће све то да гарантује. Тек после тога можемо да размишљамо о ауто-путу који води ка демократској заједници. О коридору ка слободном и демократском друштву.

Први корак ка остваривању демократских идеала јесте самокритично суочавање са стварношћу. Следећи корак је делање. Одговорност је на политичким елитама, али и на грађанима који одлучују о томе ко ће да их представља.

ПРАТИТЕ НАС

СТОП МЕДИЈСКОМ МРАКУ!

Преузмите бесплатну
мобилну апликацију са Play Store или App store продавнице

КАТЕГОРИЈЕ