ћир

Koliko košta skrivena istina


PODELITE:

Autorski tekst Igora Momčilovića za Danas

Prvi korak uzurpiranja vlasti u jednom društvu počinje manipulacijom istinom.

Dakle, istina je prva žrtva. Sakrivanje informacija, lažiranje podataka, lažno tumačenje činjenica, predstavljaju mehanizam uskraćivanja prava građana na slobodu, jer se sloboda odlučivanja ne dešava u ambijentu neznanja. Monopol nad istinom koja se tiče nekog društva, ne sme postati privilegija isključivo onih koji vrše vlast.

Nije nepoznat stav nekadašnjeg direktora Radio-televizije Srbije, da Srbija nije spremna za istinu. Možda upravo zbog tog stava, RTS danas izgleda i zvuči ovako kako izgleda i zvuči. Pravo na istinu je neupitno, i mora biti dostupno svim članovima jednog društva. Čovek će odlučiti šta će sa tom i takvom istinom. Nikako neko u njegovo ime.

Ugovori sa klauzulom tajnosti koje potpisuje vlast u ime društva, nisu ništa drugo nego mehanizam skrivanja sadržaja tih ugovora od tog istog društva, te i od bilo kakve kritike.

Društvo koje ne zna šta se neko obavezao u njegovo ime, zapravo je društvo kome je ukinuta sloboda formiranja ličnog stava, kritike, neslaganja ili slaganja, razmene mišljenja, pa čak i zahtevanja krivične odgovornosti onih koji takve ugovore potpisuju ukoliko se na bazi njih ustanovi šteta, protivpravno ostvarivanje lične koristi, zloupotrebe javnih ovlašćenja ili nešto drugo.

Predmet ugovora koji se potpisuju u ime države, odnose na državnu imovinu izuzetno visoke vrednosti. Ukoliko izuzeci nisu precizno definisani zakonom, oblast odbrane zemlje na primer, takvi ugovori ne smeju biti poverljivi. Skrivanje ugovora pod izgovorom da neka druga strana insistira na takvom pristupu, predstavlja samo opravdanje njihovih neobjavljivanja.

Država se pojavljuje kao potpisnica ugovora pri trošenju budžetskih sredstva kojima se nabavljaju usluge i proizvodi neophodni za njeno funkcionisanje, u postupcima prodaje državne imovine i kapitala, kod zaduživanja u ime svih građana. Zašto bi takve informacije bile tajne ukoliko se poslovi obavljaju u najboljoj nameri, u interesu društva u čije se ime i zaključuju? Da li je namera uopšte bitna? Naravno da nije, odnosi u državi se uređuju ne na bazi dobrih namera, već poštovanjem zakona kojima se preciziraju obaveze onih koji ih sprovode. Ni više, ni manje.

Kada se preda upravljanje nacionalnim resursom poput Aerodroma u Beogradu, na period od 25 godina, onda se mora znati zašto se to uopšte radi, pod kojim uslovima se radi, šta je korist za građane i koje su garancije izvršenja ugovorenih obaveza. Ne postoji nijedan razlog da te informacije budu skrivene, da ugovor mesecima nakon potpisivanja ne bude objavljen. Na kraju, potrebno je da se zna gde je 415 miliona evra, sredstva uplaćenih na ime jednokratne koncesione naknade. Jer budžetirana očigledno nisu. Kako građani da veruju da se koncesionar obavezao da će investirati silne stotine miliona evra u aerodrom? Čime je ta obaveza garantovana? Zato što je neki ministar tako nešto rekao!?

Ili, pod kojim uslovima je prodata Galenika a. d. iz Beograda, odnosno da li su svi učesnici na tenderu za prodaju kapitala, znali koji iznos obaveza činom kupovine preuzimaju? Zašto su državni funkcioneri koji su najdirektnije učestvovali u prodaji Galenike a. d. Beograd, odmah po prodaji završili na platnom spisku kod novog vlasnika? Da li postoji veza između nejasne dokumentacije u delu obaveza koje preuzima budući vlasnik, prava prodaje nepokretne svojine Galenike a. d. Beograd i posla nabavke aviona za Vladu Srbije kojim se u najmanju ruku izbegava zakon o javnim nabavkama, pa je i pitanje ko je preporučio baš taj tip aviona, ko je utvrdio njegovu cenu itd?

Prikrivanje procesa otuđivanja državnih objekata kojima je upravljao Dipos, da bi se ispostavilo da su kupci osobe iz najuže vlasti u Republici, od kojih se neke pored ostalih pojavljuju i u postupku prodaje Galenike a. d. Beograd, samo je jedan od primera prikrivanja informacija. Logično je pitanje zašto su državni funkcioneri zainteresovani baš za kupovinu objekata u državnom vlasništvu? Šta je to primamljivo u tim objektima, i kako baš da svi ti državni funkcioner nisu došli u posed objekata velike vrednosti pre vršenja državne funkcije?

Vrlo verovatan odgovor na sva prethodna pitanja je krajnje jednostavan: zbog razlike između stvarne i plaćene cene zakupa, kapitala ili državnih objekata, odnosno postojanja ličnog interesa koje iz takvih poslova ostvaruju upravo oni koji u njima, u ime države učestvuju.

Koliko ovakvo sakrivanje informacija košta građane? Očigledno jako mnogo. Samo u slučaju prethodnih primera radi se o stotinama miliona evra, kako neisplaćenih obaveza prema državnim poveriocima, tako manje naplaćenog zakupa od trenutne neto dobiti. Dakle, skrivanje istine se ne dešava slučajno i vrlo se jasno može izračunati korist tog skrivanja, koju uživaju samo neki, na štetu svih drugih koji trpe gubitak.

Ignorisanje obaveze javnosti postupanja, predstavlja uzgred i kršenje zakona koji upravo obavezuju vlast na javnost postupanja. Ako je ukidanje istine prvi, onda je nepoštovanje zakona i sputavanje funkcionisanja državnih institucija definitivno naredni korak, na putu ka apsolutnoj tišini. A u tišini se dešavaju najpogubnije stvari jednom društvu. Uništavanje sadašnjosti i budućnosti celokupnog društva, jesu posledica žrtvovanja javnosti, istine, zakona i institucija, koje se upravo dešava pred našim očima.

Autor je predsednik Resora za ekonomiju DS i bivši pomoćnik ministra finansija

Izvor: Danas

PRATITE NAS

STOP MEDIJSKOM MRAKU!

Preuzmite besplatnu
mobilnu aplikaciju sa Play Store ili App store prodavnice

KATEGORIJE