lat

Колико кошта скривена истина


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Игора Момчиловића за Данас

Први корак узурпирања власти у једном друштву почиње манипулацијом истином.

Дакле, истина је прва жртва. Сакривање информација, лажирање података, лажно тумачење чињеница, представљају механизам ускраћивања права грађана на слободу, јер се слобода одлучивања не дешава у амбијенту незнања. Монопол над истином која се тиче неког друштва, не сме постати привилегија искључиво оних који врше власт.

Није непознат став некадашњег директора Радио-телевизије Србије, да Србија није спремна за истину. Можда управо због тог става, РТС данас изгледа и звучи овако како изгледа и звучи. Право на истину је неупитно, и мора бити доступно свим члановима једног друштва. Човек ће одлучити шта ће са том и таквом истином. Никако неко у његово име.

Уговори са клаузулом тајности које потписује власт у име друштва, нису ништа друго него механизам скривања садржаја тих уговора од тог истог друштва, те и од било какве критике.

Друштво које не зна шта се неко обавезао у његово име, заправо је друштво коме је укинута слобода формирања личног става, критике, неслагања или слагања, размене мишљења, па чак и захтевања кривичне одговорности оних који такве уговоре потписују уколико се на бази њих установи штета, противправно остваривање личне користи, злоупотребе јавних овлашћења или нешто друго.

Предмет уговора који се потписују у име државе, односе на државну имовину изузетно високе вредности. Уколико изузеци нису прецизно дефинисани законом, област одбране земље на пример, такви уговори не смеју бити поверљиви. Скривање уговора под изговором да нека друга страна инсистира на таквом приступу, представља само оправдање њихових необјављивања.

Држава се појављује као потписница уговора при трошењу буџетских средства којима се набављају услуге и производи неопходни за њено функционисање, у поступцима продаје државне имовине и капитала, код задуживања у име свих грађана. Зашто би такве информације биле тајне уколико се послови обављају у најбољој намери, у интересу друштва у чије се име и закључују? Да ли је намера уопште битна? Наравно да није, односи у држави се уређују не на бази добрих намера, већ поштовањем закона којима се прецизирају обавезе оних који их спроводе. Ни више, ни мање.

Када се преда управљање националним ресурсом попут Аеродрома у Београду, на период од 25 година, онда се мора знати зашто се то уопште ради, под којим условима се ради, шта је корист за грађане и које су гаранције извршења уговорених обавеза. Не постоји ниједан разлог да те информације буду скривене, да уговор месецима након потписивања не буде објављен. На крају, потребно је да се зна где је 415 милиона евра, средства уплаћених на име једнократне концесионе накнаде. Јер буџетирана очигледно нису. Како грађани да верују да се концесионар обавезао да ће инвестирати силне стотине милиона евра у аеродром? Чиме је та обавеза гарантована? Зато што је неки министар тако нешто рекао!?

Или, под којим условима је продата Галеника а. д. из Београда, односно да ли су сви учесници на тендеру за продају капитала, знали који износ обавеза чином куповине преузимају? Зашто су државни функционери који су најдиректније учествовали у продаји Галенике а. д. Београд, одмах по продаји завршили на платном списку код новог власника? Да ли постоји веза између нејасне документације у делу обавеза које преузима будући власник, права продаје непокретне својине Галенике а. д. Београд и посла набавке авиона за Владу Србије којим се у најмању руку избегава закон о јавним набавкама, па је и питање ко је препоручио баш тај тип авиона, ко је утврдио његову цену итд?

Прикривање процеса отуђивања државних објеката којима је управљао Дипос, да би се испоставило да су купци особе из најуже власти у Републици, од којих се неке поред осталих појављују и у поступку продаје Галенике а. д. Београд, само је један од примера прикривања информација. Логично је питање зашто су државни функционери заинтересовани баш за куповину објеката у државном власништву? Шта је то примамљиво у тим објектима, и како баш да сви ти државни функционер нису дошли у посед објеката велике вредности пре вршења државне функције?

Врло вероватан одговор на сва претходна питања је крајње једноставан: због разлике између стварне и плаћене цене закупа, капитала или државних објеката, односно постојања личног интереса које из таквих послова остварују управо они који у њима, у име државе учествују.

Колико овакво сакривање информација кошта грађане? Очигледно јако много. Само у случају претходних примера ради се о стотинама милиона евра, како неисплаћених обавеза према државним повериоцима, тако мање наплаћеног закупа од тренутне нето добити. Дакле, скривање истине се не дешава случајно и врло се јасно може израчунати корист тог скривања, коју уживају само неки, на штету свих других који трпе губитак.

Игнорисање обавезе јавности поступања, представља узгред и кршење закона који управо обавезују власт на јавност поступања. Ако је укидање истине први, онда је непоштовање закона и спутавање функционисања државних институција дефинитивно наредни корак, на путу ка апсолутној тишини. А у тишини се дешавају најпогубније ствари једном друштву. Уништавање садашњости и будућности целокупног друштва, јесу последица жртвовања јавности, истине, закона и институција, које се управо дешава пред нашим очима.

Аутор је председник Ресора за економију ДС и бивши помоћник министра финансија

Извор: Данас

ПРАТИТЕ НАС

СТОП МЕДИЈСКОМ МРАКУ!

Преузмите бесплатну
мобилну апликацију са Play Store или App store продавнице

КАТЕГОРИЈЕ