ћир

Građani između pokreta i stranaka


PODELITE:

Autorski tekst Nataše Vučković za Novi magazin Pet godina je SNS sa svojom koalicijom na vlasti, i pet godina se opoziciono biračko telo, s vremena na vremena ponada, da će se stvoriti neka alternativa kojoj bi mogli pokloniti poverenje, posle godina razočarenja i nezadovoljstva stanjem u društvu, državi i političkim strankama opozicione demokratske orijentacije. Jednima je nadu pobudio pokret, a docnije i stranka „Dosta je bilo” koji je podsećao na slične pojave u nekim drugim zemljama gde novi ljudi, dotad nepoznati na političkoj sceni, preuzimaju inicijativu i donose novu energiju. Slično kao Siriza u Grčkoj, poredili su neki.Nije trebalo mnogo, samo godinu dve, da se ta nada ugasi. “Dosta je bilo” , iako postavši parlamentarna stranka, nije stvorila dovoljan kapacitet da bi postala tačka okupljanja većeg broja opozicionih birača. Opozicija je ostala razjedinjena, u skupštini podeljena na više malih poslaničkih grupa, uz poneku zajedničku sliku kad se pobuni protiv zloupotrebe Poslovnika.


Onda su se pojavili lokalni pokreti, u Beogradu, Nišu, Kraljevu… Povod su bili pojedinačni događaji, ozbiljna kriza pravne države i pravne sigurnosti kao u slučaju Savamala ili ponašanje lokalnih moćnika u drugim gradovima. Činilo se, naročito na početku protesta u Beogradu, da je to nova forma koja bi građane mogla ponovo da probudi, a da mladi ljudi koji su preuzeli rizik i inicijativu mogu biti nukleus za širenje protesta i organizaciju političkog i građanskog otpora. Međusobno se bodreći kako je važno razbiti strah kod ljudi, okupljeni su verovali da će se širiti otpor i van najužeg centra. Delovalo je nekako moderno, povlačene su paralele sa Podemosom u Španiji. Onda se polako sve to razvodnjavalo - broj okupljenih na protestima se smanjivao umesto da raste, energija je slabila, protest na kome nema zapaljivih govora prestajao je da bude interesantan. Naglašavan je nestranački karakter protesta, zanemarujući činjenicu da su brojni prisutni pojedinci bili baš iz opozicionih stranaka ili iz njihovog šireg kruga. No, mnogi, pa i oni tradicionalo vezani za stare političke stranke poverovali su da je to novi oblik otpora: politika bez stranaka, samo građani i nevladine organizacije. Intelektualci i umetnici okupljeni u Apelu 100, velikim delom i ranije angažovani u demokratskim građanskim krugovima i organizacijama evropske orijentacije, odgovorili su na poziv građana koji su tražili novo lice za predsedničkog kandidata opozicije. Našli su ga u Saši Jankoviću, koji je novoj instituciji zaštitnika građana, udahnuo život, smisao i sadržaj. Opozicione stranke su ga svesrdno podržale, a Demokratska stranka svojom infastrukturom nesebično pomogla. Od početka je ta politička stranačka podrška primana u "Pokretu" s rezervom, kao nevoljno pristajanje. Videlo se to već na prvom skupu kojim je označen početak kampanje u Hali sportova. Vođstvo DS i drugih stranaka nije bilo u prvim redovima, stranačkih obeležja nije bilo, iako je svima prisutnima bilo jasno da su u publici uglavnom bili stranački aktivisti koji, naviknuti na zahteve izborne kampanje, zovimo to i stranačkom disciplinom, organizovano dolaze kad ih stranački organi pozovu. Ali, taj manir da sve bude “nestranački”, udaljeno od politike i političara, nastavljao se, čak i u izbornoj kampanji tokom koje je malo programskih reči izgovoreno. Osim zahteva za pravnom državom, što u Srbiji može izgledati kao dovoljan politički program, malo se znalo koje političke ideje zastupa predsednički kandidat, kojoj ideološkoj matrici više ili manje naginje, kakvo je njegovo viđenje spoljne politike… Mislilo se dovoljno je imati novo lice i biti protiv Vučića. No, nedostatak programa Pokreta pokriven je zapravo prisustvom opozicionih stranaka čija je politička orijentacija godinama poznata, pre svega Demokratske stranke. Rezultat je za one koji su očekivali pobedu bio slab, a za neke vrlo dobar. Dobijenih 16 procenata bio je jasan znak da je jezgro biračkog tela opozicije očuvano, da je strah moguće uspešno prevladati, da sad treba ozbiljno graditi formaciju za predstojeće izazove. I što je najvažnije, režim je bio opomenut - otpor se širi, pritisak će rasti… Greška na našoj strani je bila u čitanju rezultata: 16% dobijenih glasova pripisano je isključivo predsedničkom kandidatu, a ne kao rezultat udruženih aktivnosti i podrške svih učesnika u ovom poduhvatu. Trebalo je isticati pojavu okupljanja a ne potirati pluralizam. Da je rezultat tako realno sagledan, možda bi odnosi na opozicionoj političkoj sceni krenuli nekim drugim putem od onog koji vidimo poslednjih meseci.

Pored toga, “Pokret slobodnih građana” nije iskoristio momentum da odmah posle predsedničkih izbora formira političku stranku. Da li zato što je isuviše uložio u kreiranje nestranačkog karaktera pokreta ili zato što je nedostajalo političkog iskustva ili se mislilo da se može nastaviti ovako, bez organizacije, razlog je njima verovatno poznat. Sigurno je da se “Pokret slobodnih građana” u formiranju stranke ne bi mogao mnogo osloniti na svoje frontmene iz Apela 100 - to su ljudi velikog ličnog ugleda, ljudi s profesijama i mnogobrojnim obavezama. Formiranje stranke zahteva puno slobodnog vremena, organizaciju i novac i jasnu političku ambiciju - možda je Janković sagledao da kapaciteta za to nema. Uzgred, kad sam s Desimirom Tošićem krajem 1990. razgovarala o teškoćama izgradnje stranke po gradovima i selima, pitala sam ga šta misli koliko će nam vremena biti potrebno da napravimo stranku, rekao mi je - ako bude mira, i bar malo demokratije, pet godina će biti minimum!

Bilo kako bilo, “Pokret” je jedini dobar momenat za formiranje političke stranke propustio.

Ubrzo se otvara pitanje nastupa opozicije na predstojećim beogradskim izborima, broja kolona, kandidata… Kao grom iz vedra neba, odjeknulo je odbijanje dalje saradnje “Pokreta slobodnih građana” sa Demokratskom strankom navodno zbog toga što je DS pripremila svoj nacrt neophodnih izmena Ustava koje je ponudila kao temu za razgovor svim ključnim akterima. (A šta bi drugo trebalo da radi ozbiljna stranka u godini u kojoj je predviđena ustavna reforma?) Ova odluka, loše primljena i među viđenijim ljudima u PSG, produbila je jaz unutar opozicione scene i razgovore o zajedničkom nastupu na beogradskim izborima učinila težim i neizvesnijim. Bio je to udarac građanskim snovima o ujedinjenom nastupu demokratske opozicije i Pokreta. Režim je likovao - drobljenje opozicije se uspešno nastavlja. Vučić cinično upozorava na stranačkim skupovima kako je vrlo moguće da će SNS beogradske izbore izgubiti!

A onda je usledila gotovo drama u “Pokretu” - odlazak iz Pokreta mnogih potpisnika Apela 100, kod mnogih građana uništio je “poslednju nadu” za stvaranje alternative SNS-u. Odlazak Teodorovića, Škora, Aide Ćorović i drugih dali su novi materijal medijima za seriju analiza o neozbiljnosti i neodgovornosti opozicije. Potvrdila se, nažalost, sva krhkost prirode PSG kao pokreta, pokreta bez unutrašnje organizacije, procedura i programa! Da li će i kako opstati, zavisi naravno od konfiguracije opozicione ponude na beogradskim i prvim narednim parlamentarnim izborima.

Da nema beogradskih izbora koji su, mnogi građani to dobro razumeju, izuzetno važni za buduće političke bitke, najlakše bi bilo prepustiti se razočarenju, još čvršće se povući u svoj mali svet porodice, prijatelja i istomišljenika. Režim tu zgađenost politikom podstiče dolivajući nove doze zastrašivanja i kreirajući gotovo svakodnevne sukobe u parlamentu. Sa sve očiglednijom bahatošću režima, sve nemoćinijim institucijama i zakočenim reformskim procesima, mnogi građani ipak uviđaju da stav “ništa ne vredi” znači priznati da si pobeđen.

Međutim, postoji jedna linija reagovanja koja se čuje poslednjih dana, u gradu, na konferencijama, u lokalnoj kampanji u Pećincima, a naročito nakon objave Jankovića i Jeremića da bojkotuju lokalne izbore. Na pitanje “šta da se radi?”, mnogi ovih dana kažu “Ne ostaje nam ništa drugo osim Demokratske stranke”.

Sad reč dve o Demokratskoj stranci. Zašto i vlast i dobar deo opozicije žele da DS nestane? I kako to da, nasuprot razarajućim napadima i prljavoj kampanji od 2012. ona opstaje? Zašto ipak, i nasuprot svom razočarenju, na nju nastavljamo da računamo? Nasuprot tome što se podelila, što su je mnogi napustili, što je pravila greške, što su njeni bivši predsednici i drugi funkcioneri neretko prema njoj postupali ružno, što i danas ima neubedljivu kadrovsku politiku…

Za Vučića je DS uvek pretnja. Ona njega uvek podseća na to gde je on bio kad je DS bila protiv rata, protiv zločina, protiv granatiranja gradova, za demokratiju, za ljudska prava, za slobodu medija, za Srbiju u Evropi. Dok je tu DS, Vučićev govor o Evropi teško da može biti autentičan, zato on valjda u svojim govorima ne pominje ni demokratiju, ni vladavinu prava. Za druge opozicione stranke, manje raširene po Srbiji, pa i pokrete slične orijentacije, DS je pretnja njihovom rastu i napretku. One parlamentarne među njima razvijaju svoj identitet u zasebnim poslaničkim grupama, a vanparlamentarne zagovaraju bojkot i parlamenta i izbora, ne bi li se svi nekako izjednačili, van parlamenta.

Na Demokratsku stranku se ipak računa zato što ona ima oko sebe, još uvek, jedan oreol progresivnosti, ona je utkala u svoju organizaciju najveći deo demokratskih, građanskih, evropskih stremljenja u Srbiji. DS je od početka podržala ideje kojima je došlo vreme, ujedinjenu Evropu i demokratiju. Ona je uvek imala drugačiji politički ton, rukovodeći se smanjivanjem konflikata i razvijanjem dijaloga, u pristojnoj komunikaciji. Ponekad se “spotakne” nekom pogrešnom izjavom, nekom nervoznom reakcijom, ali to se ipak čita kao incident, greška koja će se ispraviti, na temelju tog ugrađenog vrednosnog sistema.

Drugo, nakon svih ovih pokušaja stvaranja “vanpartijske politike”, uviđa se da je za političku borbu potrebna organizacija, čvrsta, hijerarhijski postavljena, koja je naučila brojne lekcije i ima politički know how. Treće, počinje i da se razume da je u politici važan i broj - slabo poznajemo politički proces ako ne razumemo da je za broj izašlih birača i broj dobijenih glasova uslov da se ima veliki broj članova i aktivista koji motivišu, govore, pokreću, ubeđuju. Gledamo ovih dana uporne, hrabre i vredne članove DS u Pećincima, Mionici, Negotinu, kako strastveno i posvećeno okupljaju komšije, prijatelje, ubeđuju, obilaze. To je rad koji se ne vidi, ali on nije ni spontan ni neutemeljen - planira se na osnovu prethodnog iskustva i utemeljenog predviđanja.

Znajući da stranke nisu organizacije koje “padaju s neba”, nego su onakve kakvo je i društvo, treba staviti u drugi plan da li su nam njeni lideri uvek bili baš po volji, i da li nam se uvek dopadao prvi ili drugi ešalon, ovaj ili onaj poslanik. Od DS treba javno tražiti da pokaže liderstvo kao pokretačku snagu, kao okupljajuću moć, da “otvori” stranku za nove ideje, da probudi sve ljude koji u stranci “dremaju” i privuče mnoge koji žele da daju svoj lični doprinos boljem nastupu opozicije i pobedi koja mora uslediti jer ničije nije bilo zauvek. Ovo je vreme i za stranke i za pokrete i za udruženja i za pojedince, za sve oblike građanskog aktivizma, ali pre svega za tolerantan razgovor i dogovor.

(Izvor. Novi magazin)

PRATITE NAS

STOP MEDIJSKOM MRAKU!

Preuzmite besplatnu
mobilnu aplikaciju sa Play Store ili App store prodavnice

KATEGORIJE