lat

Грађани између покрета и странака


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Наташе Вучковић за Нови магазин Пет година је СНС са својом коалицијом на власти, и пет година се опозиционо бирачко тело, с времена на времена понада, да ће се створити нека алтернатива којој би могли поклонити поверење, после година разочарења и незадовољства стањем у друштву, држави и политичким странкама опозиционе демократске оријентације. Једнима је наду побудио покрет, а доцније и странка „Доста је било” који је подсећао на сличне појаве у неким другим земљама где нови људи, дотад непознати на политичкој сцени, преузимају иницијативу и доносе нову енергију. Слично као Сириза у Грчкој, поредили су неки.Није требало много, само годину две, да се та нада угаси. “Доста је било” , иако поставши парламентарна странка, није створила довољан капацитет да би постала тачка окупљања већег броја опозиционих бирача. Опозиција је остала разједињена, у скупштини подељена на више малих посланичких група, уз понеку заједничку слику кад се побуни против злоупотребе Пословника.


Онда су се појавили локални покрети, у Београду, Нишу, Краљеву… Повод су били појединачни догађаји, озбиљна криза правне државе и правне сигурности као у случају Савамала или понашање локалних моћника у другим градовима. Чинило се, нарочито на почетку протеста у Београду, да је то нова форма која би грађане могла поново да пробуди, а да млади људи који су преузели ризик и иницијативу могу бити нуклеус за ширење протеста и организацију политичког и грађанског отпора. Међусобно се бодрећи како је важно разбити страх код људи, окупљени су веровали да ће се ширити отпор и ван најужег центра. Деловало је некако модерно, повлачене су паралеле са Подемосом у Шпанији. Онда се полако све то разводњавало - број окупљених на протестима се смањивао уместо да расте, енергија је слабила, протест на коме нема запаљивих говора престајао је да буде интересантан. Наглашаван је нестраначки карактер протеста, занемарујући чињеницу да су бројни присутни појединци били баш из опозиционих странака или из њиховог ширег круга. Но, многи, па и они традиционало везани за старе политичке странке поверовали су да је то нови облик отпора: политика без странака, само грађани и невладине организације. Интелектуалци и уметници окупљени у Апелу 100, великим делом и раније ангажовани у демократским грађанским круговима и организацијама европске оријентације, одговорили су на позив грађана који су тражили ново лице за председничког кандидата опозиције. Нашли су га у Саши Јанковићу, који је новој институцији заштитника грађана, удахнуо живот, смисао и садржај. Опозиционе странке су га свесрдно подржале, а Демократска странка својом инфаструктуром несебично помогла. Од почетка је та политичка страначка подршка примана у "Покрету" с резервом, као невољно пристајање. Видело се то већ на првом скупу којим је означен почетак кампање у Хали спортова. Вођство ДС и других странака није било у првим редовима, страначких обележја није било, иако је свима присутнима било јасно да су у публици углавном били страначки активисти који, навикнути на захтеве изборне кампање, зовимо то и страначком дисциплином, организовано долазе кад их страначки органи позову. Али, тај манир да све буде “нестраначки”, удаљено од политике и политичара, настављао се, чак и у изборној кампањи током које је мало програмских речи изговорено. Осим захтева за правном државом, што у Србији може изгледати као довољан политички програм, мало се знало које политичке идеје заступа председнички кандидат, којој идеолошкој матрици више или мање нагиње, какво је његово виђење спољне политике… Мислило се довољно је имати ново лице и бити против Вучића. Но, недостатак програма Покрета покривен је заправо присуством опозиционих странака чија је политичка оријентација годинама позната, пре свега Демократске странке. Резултат је за оне који су очекивали победу био слаб, а за неке врло добар. Добијених 16 процената био је јасан знак да је језгро бирачког тела опозиције очувано, да је страх могуће успешно превладати, да сад треба озбиљно градити формацију за предстојеће изазове. И што је најважније, режим је био опоменут - отпор се шири, притисак ће расти… Грешка на нашој страни је била у читању резултата: 16% добијених гласова приписано је искључиво председничком кандидату, а не као резултат удружених активности и подршке свих учесника у овом подухвату. Требало је истицати појаву окупљања а не потирати плурализам. Да је резултат тако реално сагледан, можда би односи на опозиционој политичкој сцени кренули неким другим путем од оног који видимо последњих месеци.

Поред тога, “Покрет слободних грађана” није искористио моментум да одмах после председничких избора формира политичку странку. Да ли зато што је исувише уложио у креирање нестраначког карактера покрета или зато што је недостајало политичког искуства или се мислило да се може наставити овако, без организације, разлог је њима вероватно познат. Сигурно је да се “Покрет слободних грађана” у формирању странке не би могао много ослонити на своје фронтмене из Апела 100 - то су људи великог личног угледа, људи с професијама и многобројним обавезама. Формирање странке захтева пуно слободног времена, организацију и новац и јасну политичку амбицију - можда је Јанковић сагледао да капацитета за то нема. Узгред, кад сам с Десимиром Тошићем крајем 1990. разговарала о тешкоћама изградње странке по градовима и селима, питала сам га шта мисли колико ће нам времена бити потребно да направимо странку, рекао ми је - ако буде мира, и бар мало демократије, пет година ће бити минимум!

Било како било, “Покрет” је једини добар моменат за формирање политичке странке пропустио.

Убрзо се отвара питање наступа опозиције на предстојећим београдским изборима, броја колона, кандидата… Као гром из ведра неба, одјекнуло је одбијање даље сарадње “Покрета слободних грађана” са Демократском странком наводно због тога што је ДС припремила свој нацрт неопходних измена Устава које је понудила као тему за разговор свим кључним актерима. (А шта би друго требало да ради озбиљна странка у години у којој је предвиђена уставна реформа?) Ова одлука, лоше примљена и међу виђенијим људима у ПСГ, продубила је јаз унутар опозиционе сцене и разговоре о заједничком наступу на београдским изборима учинила тежим и неизвеснијим. Био је то ударац грађанским сновима о уједињеном наступу демократске опозиције и Покрета. Режим је ликовао - дробљење опозиције се успешно наставља. Вучић цинично упозорава на страначким скуповима како је врло могуће да ће СНС београдске изборе изгубити!

А онда је уследила готово драма у “Покрету” - одлазак из Покрета многих потписника Апела 100, код многих грађана уништио је “последњу наду” за стварање алтернативе СНС-у. Одлазак Теодоровића, Шкора, Аиде Ћоровић и других дали су нови материјал медијима за серију анализа о неозбиљности и неодговорности опозиције. Потврдила се, нажалост, сва крхкост природе ПСГ као покрета, покрета без унутрашње организације, процедура и програма! Да ли ће и како опстати, зависи наравно од конфигурације опозиционе понуде на београдским и првим наредним парламентарним изборима.

Да нема београдских избора који су, многи грађани то добро разумеју, изузетно важни за будуће политичке битке, најлакше би било препустити се разочарењу, још чвршће се повући у свој мали свет породице, пријатеља и истомишљеника. Режим ту згађеност политиком подстиче доливајући нове дозе застрашивања и креирајући готово свакодневне сукобе у парламенту. Са све очигледнијом бахатошћу режима, све немоћинијим институцијама и закоченим реформским процесима, многи грађани ипак увиђају да став “ништа не вреди” значи признати да си побеђен.

Међутим, постоји једна линија реаговања која се чује последњих дана, у граду, на конференцијама, у локалној кампањи у Пећинцима, а нарочито након објаве Јанковића и Јеремића да бојкотују локалне изборе. На питање “шта да се ради?”, многи ових дана кажу “Не остаје нам ништа друго осим Демократске странке”.

Сад реч две о Демократској странци. Зашто и власт и добар део опозиције желе да ДС нестане? И како то да, насупрот разарајућим нападима и прљавој кампањи од 2012. она опстаје? Зашто ипак, и насупрот свом разочарењу, на њу настављамо да рачунамо? Насупрот томе што се поделила, што су је многи напустили, што је правила грешке, што су њени бивши председници и други функционери неретко према њој поступали ружно, што и данас има неубедљиву кадровску политику…

За Вучића је ДС увек претња. Она њега увек подсећа на то где је он био кад је ДС била против рата, против злочина, против гранатирања градова, за демократију, за људска права, за слободу медија, за Србију у Европи. Док је ту ДС, Вучићев говор о Европи тешко да може бити аутентичан, зато он ваљда у својим говорима не помиње ни демократију, ни владавину права. За друге опозиционе странке, мање раширене по Србији, па и покрете сличне оријентације, ДС је претња њиховом расту и напретку. Оне парламентарне међу њима развијају свој идентитет у засебним посланичким групама, а ванпарламентарне заговарају бојкот и парламента и избора, не би ли се сви некако изједначили, ван парламента.

На Демократску странку се ипак рачуна зато што она има око себе, још увек, један ореол прогресивности, она је уткала у своју организацију највећи део демократских, грађанских, европских стремљења у Србији. ДС је од почетка подржала идеје којима је дошло време, уједињену Европу и демократију. Она је увек имала другачији политички тон, руководећи се смањивањем конфликата и развијањем дијалога, у пристојној комуникацији. Понекад се “спотакне” неком погрешном изјавом, неком нервозном реакцијом, али то се ипак чита као инцидент, грешка која ће се исправити, на темељу тог уграђеног вредносног система.

Друго, након свих ових покушаја стварања “ванпартијске политике”, увиђа се да је за политичку борбу потребна организација, чврста, хијерархијски постављена, која је научила бројне лекције и има политички know how. Треће, почиње и да се разуме да је у политици важан и број - слабо познајемо политички процес ако не разумемо да је за број изашлих бирача и број добијених гласова услов да се има велики број чланова и активиста који мотивишу, говоре, покрећу, убеђују. Гледамо ових дана упорне, храбре и вредне чланове ДС у Пећинцима, Мионици, Неготину, како страствено и посвећено окупљају комшије, пријатеље, убеђују, обилазе. То је рад који се не види, али он није ни спонтан ни неутемељен - планира се на основу претходног искуства и утемељеног предвиђања.

Знајући да странке нису организације које “падају с неба”, него су онакве какво је и друштво, треба ставити у други план да ли су нам њени лидери увек били баш по вољи, и да ли нам се увек допадао први или други ешалон, овај или онај посланик. Од ДС треба јавно тражити да покаже лидерство као покретачку снагу, као окупљајућу моћ, да “отвори” странку за нове идеје, да пробуди све људе који у странци “дремају” и привуче многе који желе да дају свој лични допринос бољем наступу опозиције и победи која мора уследити јер ничије није било заувек. Ово је време и за странке и за покрете и за удружења и за појединце, за све облике грађанског активизма, али пре свега за толерантан разговор и договор.

(Извор. Нови магазин)

ПРАТИТЕ НАС

СТОП МЕДИЈСКОМ МРАКУ!

Преузмите бесплатну
мобилну апликацију са Play Store или App store продавнице

КАТЕГОРИЈЕ